PRETRAGA

PRIZREN: SRBI DOBILI SPOR, ALI NE I KUĆU

  • r.micanovic
  • 24/06/2015 12:45
  • Pregleda: 432
  • http://rtvpuls.com/vesti/_prizren:_srbi_dobili_spor_ali_ne_i_kucu__/6645
  • PRIZREN, 24.jun - Srbi na Kosovu suočeni su sa problemom povratka imovine, čak i kada dobiju spor pred sudom, a to pokazuje primer Slavice Đorđević iz Prizrena, koja je posle 15 godina parničenja dobila pravo da uđe u posed svoje imovine, ali izvršne sudije osnovnog suda u tom gradu insistiraju da plati troškove suđenja, kao i 19.500 evra za sprovođenje odluke suda.
    Takav slučaj jedinstven je u sudskoj praksi, a Slavica koja sa porodicom 16 godina živi kao podstanar u Novom Sadu i od penzije prvo izdvaja za kiriju, režijske troškove, pa šta ostane za hranu, tu svotu ne može da plati, ukazuju frankfurtske „Vesti“ dodajući da se sudije u Prizrenu pozivaju na član 13. Zakona o izvršnom postupku Kosova.
    Đorđevići su još 1993. godine pribavili sve neophodne dozvole za podizanje porodične kuće u naselju Ortakol, a malo kasnije krenuli sa gradnjom. Kada su juna 1999. godine napustili rodni grad, sa sobom ništa nisu poneli računajući da će brzo nazad. Tek što su se smestili u Novi Sad, komšije iz Prizrena su im javile da im je kuća uzurpirana, i da je komšija Morina nastavio sa gradnjom tamo gde su oni stali.
    “Savetovali su nam da prijavimo građevinskoj inspekciji, što smo i učinili. Ali, taj komšija je znao kada oni izlaze na teren, pa je gradio samo subotom i nedeljom. Međutim, kada je 2002. Habitat preuzeo naš slučaj, doneli su odluku da se on iseli. I zaista su ga iselili, obeležili posed, ogradili trakom, ali se on ponovo vratio”, rekla je “Vestima” ogorčena Slavica.
    Gotovo istovremeno ona se obratila i sudu u Prizrenu, gde se slučaj razvlačio godinama, dok na kraju sudije nisu odustale i predale ga Euleksu. Slavica kaže da je tokom suđenja doživljavala svašta. Jedan mladi sudija u Prizrenu, recimo, tražio je posedovni list, da dokaže da je cela ulica u kojoj se nalazi plac u njenom vlasništvu.
    “Ako to ne učinim, rekao je, gubim pravo na imovinu. A taman kada sam se ponadala da je dovoljno što sam za moju otetu imovinu priložila sve dokaze o vlasništvu, plaćene takse za građevinske dozvole, komunalije, održavanje, struju, telefon, Okružni sud je odlučio da se predmet vrati opštinskom, promenio se sudija, pa sve iz početka”, priča Slavica.
    I kada je Euleks doneo odluku u Slavičinu korist, tuženi je jednostavno kazao da ne priznaje taj sud i obratio se tužbom kosovskim institucijama. I opet je sve stalo.
    „Kada je sud 2011. godine doneo odluku kojom naređuje tuženom da vrati zemljište u pređašnje stanje, on je sudiji rekao da ne uvažava Unmik i Euleks, da poštuje samo svoj sud, pa je podneo tužbu Vrhovnom sudu Kosova. U tom sudu su me onda ubeđivali da se presuda dugo čeka, i ja sam čekala, sve dok početkom 2014. nisam pozvala telefonom da se raspitam o mom predmetu. Tada sam saznala da je Vrhovni sud Kosova presudu doneo u moju korist još 2013. godine i prosledio je osnovnom sudu u Prizrenu, a oni me jednostavno nisu obavestili“, objasnila je Slavica.
    Ni tu njeni problemi ne staju. Izvršni sudija suda u Prizrenu prvo je od optuženog tražio da plati depozit za izvršenje presude, a onda se predomislio. Slavica porodicu izdržava od 150 evra penzije, dok se tuženi, kako kaže, hvali da su među najbogatijim u Prizrenu.
    I tada je sudija iskoristio pravnu začkoljicu da još jednom slučaj dovede do mrtve tačke.
    „Izvršni sudija u Prizrenu kazao je da im ne radi kompjuterski sistem, da im je blokiran softver i da ne može da vidi da li tuženi ima sredstava da pokrije troškove izvršenja presude, pa ću morati ja sve da platim. Kazao je da sam po članu 13. Zakona o izvršnom postupku Kosova u obavezi da u roku od 15 dana od donošenje presude, izvršim uplatu, u suprotnom gubim pravo na imovinu. Moram da platim i troškove suđenja, a kaže, oni će posle meni to da nadoknade. Podstanar sam, jedva sastavljam kraj sa krajem, deca mi ne rade. Kako da platim“, očajna je Slavica čija borba za imovinu ni do danas nije okončana.
    Slavica kaže da su je preko prijatelja iz Prizrena kontaktirali uzurpatori njene imovine kada je postalo jasno da su izgubili slučaj.
    “Nije bilo reči o kupovini. Oni su molili da ih primim, da dođu kod nas u Novi Sad i da im oprostim sve što je bilo ovih godina. Rekli su da im u kući ne ide dobro, i da traže naš oproštaj. A bilo je i direktnih pretnji i telefonom i u holu suda“, ističe ona.
    Mladi sudija u Prizrenu, kako tvrdi, joj je rekao da je odlazio na teren, i da su mu tuženi tuženi i njegov sin pretili.
    Kada je juna 1999. većina Srba napustila taj grad, Slavica i njen suprug Momčilo ostali su smatrajući da nikome ništa nisu nažao uradili, da žive u multietničkoj ulici u kojoj su se svi divno slagali. Ali, oboje su oteti kada su svratili u Crveni krst da zatraže lek i shvatili su da moraju da odu.
    „Sve komšije su došle u naše dvorište i govorile da ne napuštamo Prizren, da će garantovati za nas. Ali, mi smo više bili u kućnom pritvoru, nego što smo imali slobodu kretanja. I morali smo da odemo”, priča Slavica. Izvor: Frankfurtske vesti
     


    PULS NARODA