PRETRAGA

INTERNET NIJE VATRA, ALI MOŽE DA OPEČE

  • internet
  • 08/09/2021 08:06
  • Pregleda: 230
  • http://rtvpuls.com/vesti/internet_nije_vatra_ali_moze_da_opece/35362
  • Bezbednost dece iz srpske zajednice u Kosovskom Pomoravlju u digitalnom okruženju
     
    INTERNET NIJE VATRA, ALI MOŽE DA OPEČE
     
    U okviru projekta “Surf and Protect” Radio Televizija Puls pokušava da istraži fenomen digitalnog nasilja među decom iz srpske zajednice koje žive u Kosovskom Pomoravlju, u regionu Gnjilana i doprinese efikasnijoj zaštiti dece na internetu. I vi možete dati svoj doprinos ispunivši upitnik koji se nalazi na naslovnoj stranici www.rtvpuls.com. 
     
     
     
    Nije da je vatra ili točak, ili naizmenična struja, ali je svakako čudo i jedno od najvećih dostignuća  čovečanstva. Internet je promenio naš svet i nas same. 
     
    Sa internetom došle su nove tehnologije, nova tehnika i novi online mediji, ali i i način komunikacije. Sve je postalo ne samo brže, nego momentalno, široko dostupno i za bogate i siromašne i daleko jevtinije za korisnike.
     
    Parafrazirajući čuvenog Semjuela Kolta, koji je jednom rekao da je bog stvorio ljude, a otkriće pištolja ih je učnilo jednakim, tako je i internet doprineo najširem osećaju slobode i ravnopravnosti među ljudima. Dovoljno je da imate jedan digitalni uređaj, malo struje i mrežu i ušli ste u čarobni svet onlajn komunikacija, koliko da su virtuelna, toliko su i stvarne. I sve stvarnije...
     
    Ali, kao i svaka “vatra” i internet traži svog gospodara, odnosno pravila korišćenja, ali je to često nespojivo sa režimom slobodne digitalne komunikacije i teško sprovodivo u praksi. Tim gore, jer zloupotrebe ili nečasno ponašanje u globalnom selu može da povredi najranjivije, kao što su deca. Naša deca!.
     
    Nisu opasni samo direktni napadi sa interneta. Možda i najčešći problem je u vezi sa preteranim korišćenjem interneta, odnosno vremena koje deca provode dnevno u onlajn režimu. Istaživanje “Deca Evrope na internetu” iz 2019.godine pokazuje da približno trećina ispitanih učenika u Srbiji ima probleme zbog količine vremena koje provodi na internetu ili ulazi u sukobe sa porodicom ili prijateljima. Nešto manje od polovine bezuspešno pokušava da provodi manje vremena na internetu i zapostavlja druženje i obaveze (npr. školske zadatke), loše se oseća kada ne može da bude na internetu, dok gotovo petina zanemaruje osnovne biološke potrebe (npr. potrebu za hranom, snom).
     
    Za bezbedno surfovanje
     
    Kako omogućiti svojim najmilijma, deci, da plove u digitalnim vodama kao što to rade njihovi vršnjaci u ulici ili tamo negde u Americi ili Kini, a da pri tom ih zaštitimo ili sačuvamo od mnogobrojnih zloupotreba koje ih vrebaju u tom svetu? Na to pitanje Radio Televizija Puls pokušava da pronađe odgovore, otvori nova pitanja i prozove odgovorne, sve u cilju da imamo što bezbedniju plovidbu za decu na internetu.
     
    Istraživanja pokazuju da je čak svaki treći učenik iz uzorka, tokom poslednjih godinu dana, doživeo  neko uznemirujuće iskustvo na internetu. U takvim situacijama, skoro četvrtina učenika nije razgovarala ni sa kim o svom problemu, ignorisala je problem misleći da će nestati sam od sebe, ili je pak zatvorila prozor ili aplikaciju, a skoro trećina blokirala je osobu koja je uznemirava. Broj dece koja su često doživljavala uznemirujuća iskustva najveći je u uzrasnoj grupi 13 do14 godina. Ili još alarmantniji podatak: digitalno vršnjačko nasilje doživelo je 16% učenika, dok je 15% doživelo nasilje u interakciji uživo (rezultati iz istraživanja “Deca Evrope na internetu”, Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, novembar 2019.godine). 
     
    Od ranije je poznato da su deljenje ličnih podataka i komunikacija sa nepoznatim ljudima  generalno najčešći rizici s kojima su deca suočena na internetu.
     
    Kako prepoznati opasnost na digitalnoj pučini? Ili bolje rečeno, kako na vreme prepoznati moguću onlajn oluju? Kako preventivno delovati, a pomiriti slobodu i otvorenost dečjeg uma, a istovremeno sprečiti moguće nevolje koje mogu bolno da utiču na mlade živote?
     
    Idemo redom...
     
    Za početak –  kada i kako deca otkrivaju internet?
     
    “Sve počinje od igrica i crtanih filmova. Roditeljima je često najjednostavnije da ostave decu pored televizora ili računara i puste im crtaće ili im skinu neku igru na telefonu da se sami zabave. I onda počinje sve jako brzo da se dešava. Samo se jednog dana iznenadite brzinom kako vaše dete barata sa tastaturom i da ima svoj fejsbuk profil. I neke silne prijatelje na društvenim mrežama o kojima Vi ništa ne znate”, kaže za Puls nastavnica muzičke kulture Danijela Stanojević.
     
    Osamnaestogodišnja Anđela Simić iz Šilova kraj Gnjilana seća se svojih prvih iskustava na internetu.
     
    “To je bilo još 2007.godine kada smo kupili novi kompjuter. Tada se i moja sestra registrovala na Fejsbuk, a ja sam otkrila neke vrlo interesantne igrice koje su bile namenjene za mlađe. Meni se to svidelo i naterala sam svoju sestru da mi dozvoli da igram te igrice, ali ne u meri u kojoj bi ti bilo preterano”, seća se Anđela.
     
    Novinarka iz Leposavića na severu Kosova Vesna Vukašinović kaže za naš program da je negde pročitala da su deca rođena u doba interneta prva generacija sa nižim stepenom inteligencije od svojih roditelja.
     
    “Već sa prvim znacima radoznalosti po rođenju deca primete televizor jer tada počinju da prate sve što se kreće. Sve češće možemo čuti da su današnja deca “rođena sa fakultetom”, sa čime se ja ne bih složila. Roditelji su danas, u odnosu na neka pređašnja vremena, preokupirani materijalnim stvarima, pa tako detetu u najranijem uzrastu daju tablet ili telefon kako bi se igralo i to je možda neki prvi korak i susret njihove radoznalosti sa internetom”, konstatuje Vesna , što je po njenom mišljenju velika greška, jer ništa ne može zameniti fizičku aktivnost uz koju dete postaje zdravo, ali i kreativno. Ako ostane samo na internetu postaje lenjo i bez kreativnih ideja“.
     
    Sa ovom konstatacijom slaže se i novinarka iz Gračanice Anđelka Ćup. Za nju je zabrinjavajuće kada čuje da se mladi roditelji hvale kada kažu da njihovo dete sa tri – četiri godine već zna da igra igrice na internetu. 
     
    “Čisto sumnjam da ta deca znaju da se igraju lastiša ili školice ili drugih igara koje razvijaju njihovu maštu i koje ih uče da se druže, jer ono što je virtuelno može kasnije da se vrlo loše odrazi po decu”, upozorava Anđelka.
     
    Kad dobiju svoj smart telefon, tablet, računar ili neki drugi digitalni uređaj, deca se obrazuju i savetuju najčešće među sobom. Uvek neko u razredu ili komšiluku ima starijeg brata ili drugara koji se više razume oko interneta, pa prenosi znanja drugima. A onda kreće dug put samostalnog istraživanja, proba, pa i grešaka, što je pogodno tlo za razne vrste zloupotreba. 
     
    “Javna je tajna da deca kroz prve korake na internetu prolaze bez odgovorajućeg uvida ili nadzora od strane roditelja ili staratelja. Sama ta činjenica je vrlo zabrinjavajuća jer ostavlja dete nezaštićeno od mnogih problema i izazova koji vrebaju. A kada se problemi dese, često bude već kasno, jer nije izgrađeno poverenje između roditelja i dece na početku, kada je to trebalo da se desi”, upozorava  naša sagovornica, majka dve maloletne ćerke. “Želim još nešto posebno da naglasim. U početku je internet igračka. Roditelji imaju profesionalnih i kućnih obaveza i često su u gužvi, pa im je najlakše da daju detetu telefon da se igra. Ali, u razgovoru sa prijateljicama sam uvidela da su deca više na internetu vikendom ili tokom raspusta u odnosu na radne dane, kada bi roditelji trebalo da imaju više vremena. Provode i sedam do osam sati na internetu, a roditelji mogu samo to da konstatuju i ništa više. Mislim da zabrane nisu rešenje”.
     
    Da zabrane nisu rešenje, slažu se i mladi. Učenica iz Šilova Anđela ukazuje na činjenicu da su došla vremena kada je internet neophodan.
     
    “Internet deca koriste i za igrice, ali je neophodan za školovanje i samim tim roditelji ne smeju da zabrane svojoj deci u potpunosti. Bitnije je da oni kontrolišu svoju decu i da ih savetuju na koji način oni treba da koriste internet i u koje svrhe”, kaže Anđela.
     
    Procenjujse da na Kosovu ima oko 25 hiljada dece iz srpske zajednice koja pohađaju nastavu u osnovnim i srednjim školama po nastavnom planu i programu Ministarstva prosvete Republike Srbije. Među njima nisu do sada rađena temeljna istraživanja šireg obima o tome kako i koliko deca koriste internet, ali na osnovu podatak iz okruženja može se pretpostaviti da i u srpskim sredinama na Kosovu internet koristi više od 90 odsto đaka, dve trećinje njih uzrasta do 10 godina i čak 98 odsto starijih osnovaca i srednješkolaca. Međutim, pandemija koronavirusa i onlajn nastava višestruko je promovisala korišćenje interneta, tako da danas gotovo da nema deteta školskog uzrasta koje nema ili ne koristi neki digitalni uređaj i osposobljeno je za njegovo korišćenje.
     
    Novinarka Vesna Vukašinović ističe da je socijalizacija kod dece najvažnija i da se ne može naučiti onlajn nastavom.
     
    “Tokom pandemija koronavirusa imala sam prilike da razgovaram sa roditeljima. Verujte mi na rač i da njima veoma teško, jer mnoge generacije roditelja nisu digitalno pismene. Međutim, kažu da su kod dece primetili stagnaciju u znanju i razumevanju učitelja, odnosno predavača, tokom onlajn nastave”, kaže Vesna i naglašava da su samoizolacijom dece koja su “prikovana” za telefone i kompjutere smanjili neophodnu fizičku aktivnost. “Kažu da lagano nastaju nove generacije koje će čas fizičke kulture igrati sedeći za kompjuterom”.
     
    Onlajn nastava unela je velike promene u živote i dece, i roditelja.
     
    “Igra, gledanje crtaća, dopisivanje, deljenje fotografija se podrazumeva... Po meni, onlajn nastava ne može da se meri sa redovnom školom, posebno kada je reč o predmetima kao što je moj – muzička kultura. Ali opet, u vreme pandemije nema drugog rešenja kada poraste broj inficiranih i obolelih, a deca moraju u školu. Dobro je što se i mi ovde na Kosovu brzo organizovali i počeli sa nastavom na daljinu. Pa i starije kolege su morale da nauče šta su aplikacije, viber, fejsbuk, pa i oni sada surfuju”, kaže Danijela, nastavnica muzičkog.
     
    Naravno da je pozitivno što deca u najranijem dobu znaju da barataju sa kompjuterom, ali vrlo često to izaziva negativnije pojave od same veštine “kuckanja i surfovanja”.
     
    “Dok deca ne budu dobro naučila šta je internet, dok ne budu dobro pripremljena na to šta ih sve vreba iza tih šarenih stranica, zaista bi trebalo da roditelji, ali i nastavnici u školi objasne deci šta ih sve čeka i da im ne dozvoljavaju da 90 odsto svog vremena provode uz pametne telefone ili kompjuter”, kaže novinarka Anđelka.
     
    Šta je digitalno nasilje?
     
    Nasilje na internetu je svaki oblik nasilja koje nastaje upotrebom digitalnih tehnologija. Može se odvijati na društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu poruka, gejming platformama i mobilnim telefonima. To je ponašanje koje se ponavlja i koje ima za cilj da uplaši, naljuti ili osramoti osobe koje su napadnute, upozoravaju iz UNICEF-a.
     
    Najčešći primeri digitalnog nasilja su:  širenje neistina ili objavljivanje sramotnih fotografija nekoga na društvenim mrežama,  slanje pretnji preko platforme za razmenu poruka, lažno predstavljanje i slanje neprikladnih poruka drugima u tuđe ime, 
     
    Nasilje uživo i nasilje na internetu se često mogu dešavati uporedo. Međutim, nasilje na internetu ostavlja digitalni zapis koji može da posluži kao dokaz prilikom njegovog zaustavljanja.
     
    RTV Puls: “Surf and Protect” projekat
     
    U okviru projekta “Surf and Protect” Radio Televizija Puls pokušava da istraži fenomen digitalnog nasilja među decom iz srpske zajednice koje žive u Kosovskom Pomoravlju, u regionu Gnjilana i doprinese efikasnijoj zaštiti dece na internetu. 
     
    Zato smo na zvaničnom sajtu RTV Puls (www.rtvpuls.com)  u julu 2021.godine objavili upitnik i pozvali zainteresovane da nam se jave i odgovore na postavljena pitanja i tako i oni doprinesu čitavoj akciji. A evo šta su nam rekli.
     
    Samo sa jednim izuzetkom, ne ulazeći u razloge za to, svi ispitanici su nam potvrdili da njihovo dete poseduje vlastiti mobilni telefon, tablet ili računar koji svakodnevno koristi. I to nije vest. Konačno, zbog onlajn nastave uzrokovane pandemijom koronavirusa, on bi i morali to da imaju kako bi mogli da prate nastavni plan i program koji je za osnovnu školu zakonska obaveza za njihove roditelje. 
     
    Dalje, roditelji, kako tvrde u svojim odgovorima, znaju da li njihovo dete ima ili nema svoj profil na društvenim mrežama. Pa, kažu da ima, polovina ispitanika, druga, da nema. Opet, samo jedan roditelj priznaje da nije siguran u to. 
     
    “Ne znam koliko su roditelji bili iskreni u ovom istraživanju, ali ne znam da oni znaju da deca najčešće otvaraju profile na društvenim mrežama pod lažnim imenom, pa tako “istražujući” vrlo brzo se mogu suočiti sa raznim neprijatnostima. Kaže se da se deci ne treba potpuno verovati, a koliko ih uspešno možemo proveravati, to je zaista dodatni problem”, iskrena je novinarka Vesna.
     
    A koliko smo mi iskreni?
     
    “Mislim da roditelji nisu bili baš iskreni u odgovoru na ovo pitanje iz upitnika ili su se javili samo oni digitalno pismeniji koji već imaju svoje profile, pa na taj način prate i decu. Ali, nije tako u stvarnosti. Većina naših roditelja nema svoj profil na Fejsbuku na primer, ali znaju o čemu je reč. Po mojoj proceni i iskustvu, najviše odgovora trebalo bi da bude od onih koji nisu sigurni u to da li njihovo dete ima ili nema svoj profil na društvenim mrežama”, komentariše naša sagovornica Danijela.
     
    Ne ulazeći u opravdanost Danijelinog mišljenja, a ona dobro poznaje roditelje školske dece, jer je i nastavnik i razredni starešina, nas je posebno interesovalo drugo pitanje: da li oni koji znaju da njihova deca imaju svoj profil na društvenim mrežama posećuju njihove stranice i dobili smo vrlo interesantne odgovore. 
     
    Imaju li deca pravo na privatnost na netu
     
    Otprilike, svaki četvrti učesnik u anketi reklo je da ne posećuje profile svoje dece na društvenim mrežama, ni povremeno, ni česti, ali nisu uglavnom želeli da objasne i zašto. Samo je u jednom upitniku pisalo “Ne. Smatram da bi tako možda narušavala njihovu privatnost”.
     
    Da li i deca imaju pravo na takvu vrstu privatnosti, pitali smo i našu sagovornicu. 
     
    “Mislim da treba da se tu odvoje dve stvari. Roditeljima je često lakše da se ne opterećuju dodatnim informacijama, po sistemu, i druga deca imaju profile, a njihovi roditelji ih ne kontrolišu, od onoga da roditelji moraju da budu svesni problema koje njihova deca mogu da imaju na inernetu. Jer, kada bi znali šta može da ih zadesi ili kada bi se u našim medijima više i otvotrenije govorilo o digitalnom nasilju, verujem da bi roditelji daleko veće pažnje tome posvetili i sigurno bi imali neku vrstu uvida u to kako se njihovo dete ponaša u digitalnom okruženju i s kim i kako komunicira”, kaže Danijela.
     
    Roditelji i deca bi trebalo da budu prijatelji na društvenim mrežama, smatra učenica Anđela.
     
    “Da! Neophodna je kontola od strane roditelja jer se svašta dešava na društvenim mrežama i to se može loše odraziti na samu decu. Njihove slike se mogu koristiti u pogrešne svrhe i mogu da stupe u kontakt sa pogrešnim ljudima, tako da je neophodna roditeljska kontrola”, upozorava Anđela.
     
    Istraživanje koje je 2019.godine sproveo UNICEF u Srbiji pokazuje da više od dve trećine dece i mladih (74%) kaže da ima profil na nekoj društvenoj mreži ili platformi za igranje video-igara; od toga, 41% njih uzrasta 9-10 godina kao i 72% njih uzrasta 11-12 godina kaže da ima profil, iako je minimalna starosna granica, propisana od strane društvenih mreža, obično 13 godina.
     
    U našem upitniku ima i drugačijih odgovora. Ima roditelja koji imaju neku vrsti monitoringa na profile svoje dece na društvenim mrežama, pa tvrde da to rade “obavezno” ili “svakodnevno”. 
     
    “Kontrola dece na internetu je danas mnogo teža, čak i koliko vremena provode na internetu. Deca danas, već od malih nogu, imaju svoje odvojene sobe, a klik na tastaturi šta su možda nešto videli na netu traje samo par sekundi. Verujem da većina roditelja proverava svoju decu, ali mislim da većina od njih ne znaju da na kompjuteru pronađu opciju da saznaju šta deca gledaju, a deca vrlo brzo nadmaše u digitalnom znanju svoje roditelje i sami nauče kako da izbrišu pretraživanje”, upozorava naša sagovornica Vesna.
     
    Nesumnjivo, da svaki roditelj želi sve najbolje za svoje dete, pa i da digitalno komunicira kako i njegovi ili njeni vršnjaci. Društvene mreže su deo svakodnevne komunikacije i među decom i mladima i nikom ne prija da bude ekskomuniciran u bilo kakvom, pa i u digitalnom smislu. Naši ispitanici uglavnom dele stav da su društvene mreže dobre, da je važno da deca prate savremene trendove, ali ... Oko te tri tačke posle ali ipak postoje značajnije razlike. 
     
    Većina ispitanika smatra da sve zavisi o kojoj je društvenoj mreži je reč, jer “neke su dobre, a neke mogu biti loše”. Manje je onih koji prvenstveno vide pretnju ili opasnu stranu prisustva dece na društvenim mrežama jer, kako kaže jedan naš sugrađanin, “deca nisu svesna opasnosti koje ih vrebaju na društvenim mrežama”, ali je najmanje onih koji ističu pozitivnu stranu prisustva dece u socijalnim medijima, ali samo uz kontrolu roditelja.  
     
    Na to upozoravaju i prethodna istraživanja u kojima je utvrđeno da je najčešće rizično ponašanje bilo prihvatanje poziva za prijateljstvo od nepoznatih osoba na društvenim mrežama. Deljenje ličnih podataka i komunikacija sa nepoznatim ljudima su generalno najčešći rizici s kojima su deca suočena na internetu. 
     
    “Današnji brzi tempo života na neki način primorava mlade roditelje koji su zauzeti da deci dok još ne progovore u ruke daju mobilne telefone ili im uključe kompjutere kako bi gledali crtane filmove ili nešto drugo da bi se zabavili, što kasnije izaziva velike nevolje, od problema  logopedske prirode, do napada od strane pedofila i slično”, upozorava Anđelka Ćup. 
     
    Znate li da uključite roditeljsku kontolu
     
    Da bi i sami dopreneli većoj bezbednosti dece na internetu i pomogli roditeljima koji nemaju dovoljno specifičnih znanja o ovoj oblasti, proizvođači digitalnih uređaja predvideli su i opciju “roditeljska kontrola” u podešavanjima. Da li naši roditelji koriste tu opciju?
     
    Većina ne koristi. Oko polovine ispitanika je odgovorila “ne koristim, ali znam za tu opciju”, dok je značajno manje onih koji priznaju da i ne znaju za takvu mogućnost. Oni koji znaju i koriste opciju roditeljske kontole tvrde da je uključuju na svim digitalnim uređajima koje dete koristi. Ali, da li je zaista tako?
     
    “To je važno da roditelji urade i to u što ranijem uzrastu dece. Tako će moći što ranije da primete neke uznemiravajuće promene i reaguju u saradnji sa školskim stručnjacima ili drugim nadležnim. Dobro bi bilo kada bi prodavci digitalnih uređaja savetovali to roditeljima prilikom kupovine i eventualno ih obučili kako se opcija roditeljske kontrole pokreće na određenom uređaju”, predlaže Danijela.
     
    U svkom slučaju, potrebno je da se o mogućnostima “roditeljske kontrole” govori na svim javnim mestima, kada i gde god je to moguće.
     
    “Nadam se da većina roditelja zna šta je opcija “roditeljska kontrola”, ali ima i onih koji smatraju da oni “odlično znaju šta im deca prate na internetu”, što može da bude velika varka, jer se na netu svake sekunde pojavi neka nova reklama ili slično, koja može jednim klikom da bude kobna i može da dete odvede u neki drugi, za dete, nepoznati svet. Ne bih da plašim roditelje, ali smatram da bi bilo dobro da roditelji, koliko je to moguće, i sami pretražuju informacije na tom istom internetu koje bi im bile od koristi kako da sačuvaju svoju decu od neželjenih iskustava i zalutalih, loših traganja i kako to mladi kažu, surfovanja na netu”, savetuje Vesna.  
     
    Međutim, naša mlada sagovornica, učenica iz Šilova Anđela tvrdi, na osnovu razgovora sa drugaricama, da roditelji uglavnom ne znaju za mogućnost “roditeljske kontrole” na digitalnim uređajima.
     
    “Oni , uglavnom, ne znaju za tu opciju, a kamoli kako se koristi”, kaže Anđela.
     
    Zašto se ćuti o digitalnom nasilju
     
    Činjenica je da se o digitalnom nasilju ne govori dovoljno u javnosti, ni u medijima, ni na javnim mestima, pa ne treba da čudi što nivo svesti i znanja roditelja nije na potrebnom nivou. Kada nema dovoljno znanja, prevladavaju emocije, kao i u slučaju odgovora na pitanje iz upitnika: “ocenite stepen društvene opasnosti nasilja nad decom na internetu”.  Više od polovine ispitanika smatra da je to “izuzetno opasan” fenomen. Jedan ispitanik objašnjava to ovako: “u izolovanim sredinama kao sto je Kosovsko Pomoravlje, glavni kanal komunikacije nisu javna mesta, nego internet, ne samo za mlade”. Drugi koji deli istu kvalifikaciju kaže: “Izuzetno opasno, jer može da ima trajne negativne posledice u zivotu jednog deteta i porodice”.
     
    Tri puta manje je onih koji u tome vide “zabrinjavajuću, ali ne i opasnu stvar”, dok se samo u jednom odgovoru konstatuje da je digitalno nasilje kod dece i opasna, ali i bezopasna stvar.
     
    “Ja bih se složila da to jeste opasna stvar, ali će biti manje opasna ako roditelji budu više edukovani i zainteresovani da pričaju  sa svojom decom o internetu i društvenim mrežama, da ih savetuju i da se potrude da im deca u što ranijoj fazi nekog problema prijave neprijatnosti ili slične stvari ako ih imaju”, kaže Danijela.
     
    O digitalnom nasilju se govori u školama, ali ne dovoljno i ne daje se toliko pažnje tome, iako je potrebno.
     
    “Ljudi još uvek ne shvataju koliko je to ozbiljna stvar i u koliko ozbiljnoj situacija deca mogu da se nađu. Neka deca su imala neka iskustva, ali ona ni sama nisu svesna, a i da jesu od nikog nisu potražila pomoć, što dovodi do toga da se digitalno nasilje sve više širi i da se ne shvata dovoljno ozbiljno”, smatra Anđela.
     
    Roditelji su nekad usmeravali decu na sportska druženja, odlazak u prirodu, ali današnje generacija žive veoma drugačije uz modernu tehnologiju.
     
    “Roditelji bi, pre svega, trebalo da sami nauče da istražuju na internetu gde bi se mogli delimično edukovati i usmeravati decu da pretražuju korisne informacije. Medijska pismenost bi trebalo da bude uvedena od najranijeg doba kako bi dete već bilo edukovano na internet koristi za informacije od njenog ili njegovog interesovanja, jer je na internetu dostupno sve, apsolutno sve”, upozorava novinarka Vesna.
     
    Sudeći po odgovorima na naš upitnik, iako su ljudi relativno svesni da opasnost postoji, u Kosovskom Pomoravlju nema ozbiljnijih slučajeva digitalnog nasilja ili jednostavno ne žele da o tome govore ispunjavajući  digitalne upitnike. Zato ćemo u narednim epizodama objaviti nove, specifičnije upitnike i omogućiti sagovornicima više prostora za intimniji razgovor davajući dodatne garancije za diskreciju u pogledu eventualnih slučajeva i učesnika.
     
    RTV PULS Tim
     


    Video