PRETRAGA

SRBIN U PRIZRENU: TRAŽIM HRANU PO KONTEJNERIMA

  • r.micanovic
  • 27/06/2013 17:19
  • Pregleda: 434
  • http://rtvpuls.com/vesti/srbin_u_prizrenu:_trazim_hranu_po_kontejnerima___/1977
  • PRIZREN, 27.jun - Jedini Srbin koji živi u samom centru carskog grada, ni stotinjak metara od raskrsnice glavne ulice i Bistrice i dva minuta hoda od prizrenskog pozorišta, hrani se iz kontejnera.
    - Kako da počnem? Zovem se Dragan Babarogić. Imam 59 godina. Od rođenja živim u Prizrenu i nikuda nigde nisam otišao. Tri godine se mučim da dobijem državljanstvo. I nemam. Ni državljanstvo, ni ličnu kartu - sleže ramenima skrušeni čovek, sa zimskom kapom na glavi kada joj vreme nije, obučen u pocepani, isflekani i jedini džemper.
    BEZ HRANE I LEKOVA
    Kao da se stidi bede koja će iskočiti pred naše oči, otvorio je podozrivo prizemna kapijska vrata, stara i kriva, koja još s ulice ukazuju na nemaštinu. Zapuštena kuća od ćerpića u ulici Medina, nekada poznate i bogate prizrenske porodice, u fazi je raspadanja. Deo fasade uz ulicu gotovo je obrušen. Malo, po malo, unutrašnji deo kuće slegao se do poda, grede se spustile, stepenište pokrivilo. Malter je dobrano otpao, kroz krov kiša sipi kao kroz rešeto, a vlaga je debelim slojem tamnozelene buđi obojila gotovo sve zidove. Tu sem Draganovih mačaka niko ne ide. Otključava polako i druga vrata, jedine dvorišne prostorije u kojoj živi i sanja normalan život.
    Kuća nije na prodaju!
    Dragan Babarogić živi u samom centru Prizrena, gde su kuće na ceni. Njegova beda, traganje za hranom, borba da kupi sestrine lekove traje više od deceniju, ali uz sve siromaštvo, kaže da mu nikada nije palo na pamet da svoj skromni imetak proda.
    - Kuća nije na prodaju - odsečno kaže Dragan, a zatim praveći šalu dodaje: - Ma, nudili su, nudili! Ali, male pare nude, pa neću da prihvatim.
    - Ništa mi nisu dali. Čak su mi neke stvari iz kuće i nestale. Jedem šta stignem. Po kontejnerima tražim - priča pokazujući na svoj imetak koji se od prljavštine već stopio sa učađalom zidnom braon bojom.
    Zar jedan od retkih Srba koji je ostao u Prizrenu da kopa po kontejnerima?
    - A šta da radim za opstanak? Nema nikog da mi pomogne. Dobijao sam jedno vreme pomoć, ali sada opet ništa. A kome se sve nisam obraćao za pomoć. Od srpskih institucija nema vajde. Bolestan jesam. Nemam ni za lekove, a trebaju mi za pluća. Ne nabavljam ih. A gde i da ih nabavim... Dok su Nemci bili ovde oni su mi donosili, ali sada nema. Živim od onoga što se nađe. Ne znam zna li neko da uopšte postojim. Čuo sam da je na internetu čak pisalo i da sam umro. Neko je valjda takvu izjavu dao, da sam poginuo - nastavlja priču nesrećni čovek.
    Mačka jedino društvo
    Kauč sa jedinom posteljinom, na kome je nabacano par majica i gunj, sva garderoba koja poseduje, zauzima veći deo prostorije. Kraj uzglavlja je stari šporet, koji više dimi nego što greje. Tu je i stari tranzistor, kojeg je Dragan naštelovao da uhvati po neku stanicu, i televizor stariji od vlasnika, trenutno beskoristan. Nekim čudom, program ima samo ujutru. Za gledanje srpskih kanala potreban je kablovski priključak. Na zidu idilični pejzaž šume, jezera i veselih košuta, potpuni kontrast starom, okrnjenom i prljavom Draganovom pokućstvu. Kraj u zlato ofarbanog rama je i fotografija bele lađe - Jadrolinije i na centralnom mestu bronzani poluprofil Josipa Broza Tita. Sećanje na ono vreme.
    Plastična bašta
    - Nekada sam radio u Metalcu i Elanu u Prizrenu. Radio sam 20 godina. Pre nekoliko meseci su došli iz Štrpca i uzeli mi radnu knjižicu i eto, nema ni njih ni moje knjižice. Ranije sam imao socijalno, ali ni to nema više.
    KAŽNJEN ŠTO JE OSTAO
    Kupatilo je staro i nalazi se u prednjem nebezbednom delu kuće. Biće da je kada zato završila u dva kvadratna metra betonskog dvorišta, u kome je jedini izvor vode - česma.
    - Da nesreća bude gora, cevi su zimus popucale, pa sam morao da kopam i popravljam sam - pokazuje Babarogić gotovo nestvarni prizor.
    Čovek i u nemaštini vapi za lepim. Oko česme, uredno je posadio plastično cveće, koje je dovukao sa raznih smetlišta, pažljivo ih složio u bukete i zadenuo u otvorene cevi, tek da podseća na pravo dvorište.
    Dobar komšija
    Nedaleko od Draganove kuće je prodavnica prehrambene robe. Komšija Turčin, ponekad ga pozove da pričuva radnju i robu. Kaže, ima poverenja u njega.
    - Dragan je sjajan čovek. Svi ga cenimo i čuvamo - pričaju njegove komšije koje ga ponekad i ugoste za svojom trpezom.
    Babarogići su imali još jednu porodičnu kuću koja je spaljena i uništena do temelja.
    - Kako je izgledalo 1999. godine, tri-četiri dana bih mogao da ti pričam i nećeš da veruješ. Sestra Vesna i ja se nismo plašili. Komšije su nas čuvale i nismo imali problema. Tako je bilo i 2004. godine. Tih dana nigde nisam izlazio. Došle su komšije i rekle da ne idemo nikud. I tako smo mi sedeli u četiri zida danima, a posle smo opet izašli napolje. Mi smo jedini Srbi u ovom delu grada. U našoj ulici ima i Albanaca i Turaka i nikada nisam imao problema. Ovde sam od rođenja, pa mi i danas pomognu kada mogu - kaže Dragan.
    U gradu Prizrenu sve ukupno živi 17 Srba. Većina njih nikuda nije otišla iz grada, i tako ostala van sistema pomoći, jer nisu povratnici. Tako i Dragan, prema strogim propisima, nema pravo na pomoć niti za obnovu svoje kuće, niti pravo na novu, pa čak ni za najosnovnije aparate za domaćinstvo. Vlasti su se Srbijom smenjivale, kampanje su bile i na Kosovu, a niko na vrata Babarogića nije pokucao da pita treba li nešto.
    Život sa mačkama
    I ono malo hrane što usput nađe, Dragan često podeli sa svojim mačkama, koje su se nastanile u njegovom domu.
    - One su stalno tu. Vremenom su postale moji prijatelji. Dam im nešto kada imam, a i one se same snađu za hranu - priča Dragan.
    - To je velika nepravda. Nemaš pravo ni na šta. Ko da si kažnjen što si ostao u Prizrenu - dodaje on.
    Dragan je u tim strašnim nehigijenskim uslovima negovao i teško bolesnu sestru Vesnu. Tog vremena se seća sa velikom tugom, jer često za nju, nervno obolelu, nije imao da kupi lekove. Ako se može nazvati srećom u čitavoj tragediji, zbog loših uslova života Vesnu je Centar za socijalni rad iz Štrpca odveo u rehabilitacioni centar Gornja Topaonica.
    Od cenjene i velike familije Babarogić, tako u Prizrenu ostade samo Dragan. Na rođake je kaže i zaboravio. Ne seća se da su ga skoro obilazili.
    - Od rodbine mi je ostala samo sestra. Sve je pobeglo, ne znam ni gde, ni kud. Znamo samo za jednoga, bio je zubar. On je za Novi Sad pobegao. Sestra je sada u bolnici. Ni ona ni ja se nismo venčavali, tako da nemamo nikog.

    Izvor: Vesti online