ŠILOVO, 6.febraur – U novoj emisij iz našeg serijala “Surf and Protect” o zaštiti decu na internetu, govorili smo o digitalnom nasilju nad decom u adolescentskom periodu. Naš sagovornik i u ovoj emisiji bila je stručnjak iz ove oblasti Katarina Jonev.
PULS: Videli smo u prošlim emisijama da nasilje nad decom na internetu počinje vrlo rano. Pre nego što deca nauče da čitaju i pišu, već su iskusni tiktokeri, jutuberi ili korisnici nekih drugih društvenih mreža. Šta je specifično kod tinejdžera? Koji su najčešći slučajevi digitalnog nasilja kod njih?
JONEV: Veliki broj studija se zapravo slaže da taj tinejdžerski period, koji smo mi očekivali da počinje kada počinje gimnazija, zapravo dolazi ranije. Sa već negde sa 12-13 godina. To jesu stariji razredi osnovne škole, kada se simptomi pubertetskog perioda primećuju u razvoju samog deteta. Ako mi dozvolite ja bih volela da ovu emisiju posvetimo i tom uzrastu, od 12 do 13 godina, ali i učenicima srednjih škola. Slični su problemi na koje nailazi ova grupacija veoma ranjivih korisnika interneta i društvenih mreža.
Digitalno nasilje jeste najrasprostranjeniji vid nasilja i deca su sve češće izložena ovakvoj vrsti maltretiranja koje nam dolazi iz virtuelnog sveta. To zapravo počinje u najranijem uzrastu. Digitalno nasilje i neprimereni sadržaji kojima su deca izložena javljaju se u najranijem periodu kada se “uče” kako da rukuju mobilnim telefonima. Deca se uče kako se rukuje mobilnim telefona??? Kako to čudno zvuči! Zašto sam ovo rekla i namerno istakla? Znate, kada se mlada majka pohvali da njeno dete zna da koristi mobilni telefon, moje prvo pitanje je: “Pa dobro, a da li zna da pozove Vas?” I onda se mama zapita i kaže: „Pa ne. Ali on (ona) savršeno koristi jutjub, on (ona) zna da uđe na igricu, on (ona) zna da napravi fotografiju.“
Mobilni telefoni su tehnologija koja nam služi da bi komunicirali lakše, da u svakom trenutku neko može da nas nađe, da u svakom trenutku može da nas locira, u svakom trenutku mi možemo da uputimo i da primimo poziv. Telefoni služe pre svega za komunikaciju, tako da jeste jako bitno naglasiti da kada se dete suočava, odnosno uči kako da koristi mobilni telefon, ne smemo da izostavimo taj aspekt bezbednog korišćenja telefona. Ali u to spada, između ostalog, da dete treba da zna Vaš broj telefona napamet i da treba da Vas pozove u trenutku kad ste mu potrebni.
Ako pravilno postavimo situaciju u sopstvenom domu i napravimo pravila ponašanja u korišćenju mobilnih telefona, laptopova, računara, tableta i ako naučimo decu tim osnovnim trikovima, usmeno rečeno to čak nisu ni trikovi, to su pravila koja treba prosto da se prošetaju da bi deca bila sigurna i bezbedna u virtuelnoj zajednici, onda možemo mirnije da dočekamo i taj pubertetski period. A šta to znači? To znači da smo postavili zdravo temelj na kojem će dete samo nastaviti da nadograđuje svoje veštine, želeći da unapredi svoja digitalna znanja i znači da na širi način koristi internet i društvene mreže. Uf kakva utopija, zar ne?
Nažalost, u realnosti i nije tako jednostavno, jer postoji nešto što se zove nedostatak kritičkog mišljenja, nedostatak kritičkog razmišljanja, nedostatak kritičke svesti koji kao da je pandemijski došao na naše prostore. Stoga imamo zaista situacije da se u tiktok izumima sve veći broj dece povređuje zato što ne razmišljaju šta će se desiti ako pristanu da učestvuju u nekom tik tok izazovu.
S jedne strane imamo sve više žrtava, a s druge, sve više nasilnika. I u stvarnom svetu uvek postoji jedan “alfa”, jedan vođa, što bi se reklo, koji je uglavnom nasilnik i ne ponaša se lepo ni u fizičkom svetu. Taj nasilnik zapravo deluje tako i na internetu, a deca, plašući se da će postati žrtva, jako često podržavaju takvu vrstu aktivnosti i približavaju se tom vođi nanoseći indirektno bol žrtvi. I tu su veoma veliki problemi.
Ne smemo da zanemarimo treći veoma bitan aspekt, a to je jak vršnjački uticaj. Čak iako ste postavili apsolutno sva pravila ponašanja kod svog deteta, i ako je dete bilo spremno da prihvati vaša pravila, nažalost, kada već dođe u malo osetljivije godine, dete će ići tamo gde idu sva deca, uz jednostavno objašnjenje koje često roditelji smetnu sa uma ili “dignu ruke”. Dete će uglavnom odgovoriti: „Ali to svi rade, ali svi su tamo, ne znam ništa loše, to sam video od svog druga da radi na internetu ili na društvenim mrežama.“ Vršnjački uticaj, pogotovo kada je u pitanju internet jeste veoma jak, ali se ne sme isključiti nijednog trenutka.
S toga je razgovor bitan, stoga je ugradnja i izgradnja detetovog identiteta kao solo jedinke, njegovog samopouzdanja, samopoštovanja i njegovog bivstvovanje na internetu i društvenim mrežama toliko bitna, da mi kao roditelji prosto uvek budemo tu kao zaštitnici i da razgovorom uvek stalno i konstantno objašnjavamo šta je to lepo ponašanje, šta nije i na koji način digitalne tehnologije koristiti u pravom smeru.
Kako tinejdžeri postaju žrtve?
PULS: Kako devojčica ili dečak u adolescentskom periodu postaje žrtva? Na koji način predatori snimaju i dolaze do potencijalnih žrtava među tinejdžerima? Koji su najčešći prvi koraci pri stupanju u kontakt?
JONEV: Činjenica je da je adolescentski period zapravo period kada dete i gradi svoj identitet. Kako gradi? Pa uglavnom sada kada je era digitalnih mreža, dete prosto gleda koji su to digitalni idoli, ko su to ljudi koji su popularni. Jako često se ne libe da ih zapravo imitiraju, da ih oponašaju, da implementiraju njihove vrednosti, njihove tradicije. A složićete se, jako veliki broj digitalnih idola, ne samo na našem području, nego i šire, jeste jako loš i jako poguban. Zašto? Zato što ćete retko videti lepe i edukativne stvari na internetu, na društvenim mrežama, to prosto nije popularno. Nećete videti neku tugu ili bol, prosto jer to nije popularno, to ne donosi lajkove. Ali, ponašanje koje je poludestruktivno, koje ima za cilj, ismejavanje ili neki jako crni humor, omalovažavanje, pa čak i psovke… Ne zaboravite, u našim domovima nije dozvoljeno koristiti psovke tako jednostavno. Ali, dete je izloženo takvoj vrsti sadržaja, dete prosto to želi da oponaša.
Mi nažalost kao društvo nismo se puno potrudili da deci ponudimo one prave uzore. I one neke prave ličnosti na koje mogu da se ugledaju i da na osnovu toga formiraju svoj identitet ili svoje želje, ciljeve, ambicije za dalji život. Oni su prosto izloženi tim udarima koji konstantno dolaze sa interneta i društvenih mreža. Ono što je problem je u tome da se ne zna kada se pređe granica. Ako dete totalno prihvati ponašanje površnih, digitalnih uzora i ako krene da ih oponaša u toj meri da njegovo ponašanje i u fizičkom svetu ima destruktivne posledice, onda treba da se zapitamo zapravo gde smo napravili grešku. Zato kažem, uvek razgovor sa detetom, uvek gledati šta dete radi, koga ponaša i zbog čega.
Deci u ovom periodu jeste jako bitno takođe da budu prihvaćena. Šta to znači? Da li dete ima nedostatak pažnje kod kuće, da li dete koje prolazi kroz buran emotivan periode ima osećaj nesigurnosti u sebi. Ono tada traži neki vid valorizacije posredstvom društvenih mreža. To znači da mi danas imamo trku dece i armiju dece koja rastu pod tim uticajem da što više lajkova i pregleda na njihovim storijima, slikama, na njihovim video klipovima kad je reč o tiktoku, da su oni uspešniji i bolji, zanimljiviji i ne libe se zapravo da sebe dovede u zaista ekstremne situacije da bi na takav način dobili potvrdu sebe i svojih vrednosti, što je apsolutno pogrešno. Ta najezda influensera koja prosto potencira to da ste vi moćniji ukoliko imate više lajkova je takođe nešto o čemu deca jako puno slušaju. I kako to otprilike izgleda? Kada vide nekog tiktokera – tiktokerku, influensera- influenserku koji se hvali skupim putovanjima, skupim stvarima, skupim kolima, dete prosto sa ovog područja pomisli „Pa čoveče, hoću ja tako. Zašto je ta osoba bolja od mene?“ Kako je ta osoba došla do kola, do putovanja, do torbe?! Tako što je aktivna na internetu, na društvenim mrežama? Deca nemaju tu svest da zapravo pogledaju drugu stranu i da se zapitaju: „Pa čekaj, da li su svi ovi pregledi zaista istiniti? Da li ova osoba zaista ima 100 hiljada pratilaca ili kupila 50 hiljada?“ Prosto, to su njima smernice koje su isključene u njihovim glavama. Oni vide broj i vide ono što na fotografijama, a svi znamo da je instagram velika društvena mreža fabrikovane sreće. I tu zapravo dolazimo do jako velike greške koje prave sami tinejdžeri. Ugledajući takve profile, gledaći takve ljude, prateći takve modele i norme ponašanja, koje su nametnute na društvenim mrežama, dete počinje da ih primenjuje samo. Ne želi da bude isključeno iz grupe, želi da bude prihvaćeno i želi da se dobro oseća.
Prvi korak koje dete napravi kao veliku grešku je da otvori svoj profil. Šta to znači? To znači da svako u tom trenutku može da pogleda detetove objave, storije, video klipove, rilse, a to znači da veliki broj nepoznatih ljudi dolazi, i nepoznati ljudi mogu i te kako na takav način da kontaktiraju dete. Ukoliko su u pitanju provokativnije fotografije, pogotovo ako dolaze od strane tinejdžerki te fotografije, jako često mogu da završe, na nepriličnim sajtovima. Fotografije mogu biti skrinšotovane, distribuirane na nepoznate druge adrese. Veliki broj ljudi to može da vidi, ali tinejdžeri nemaju tu svest da nešto loše može da se potencijalno desi.
Stoga prvo upozorenje je da se tako dolazi do te tačke da dete potencijalno bude žrtva nepoznatih ljudi na internetu jer svoju intimu, svoju privatnost i svoj život apsolutno ogoli na internetu i na društvenim mrežama. Prva stvar – otvore profile.
Druga stvar, u situaciji kovida i zbog zatvorenosti, zbog tempa života, deca su često zatvorena u kući i kada završe sa obavezama, svoje slobodno vreme ne provodi čitajući knjige, ne gledaju kvalitetne filmove, ne slušaju ni muziku i često su im hobiji u tom periodu jako diskutabilni i vreme provode na internetu, na društvenim mrežama.
Veliki broj dece stupa u kontakt ako im dođe poruka od nepoznate osobe, nekog koga oni ne poznaju u stvarnom životu. Devojčice uglavnom odgovaraju na pitanja i može doći do razgovora sa nepoznatim ljudima, uspostavljanja komunikacije, poverenja i nažalost, nekada i do kobnih posledica. Dečaci sa druge strane, statistike su pokazale, umeju da budu malo razumniji kada je ova stvar u pitanju, jer su pre svega nastrojeni da će na grubost da odgovore grubošću i oni pre koriste psovke, vulgarnost da bi odbili osobu koju ne poznaju sa druge strane i da na takav način smanje komunikaciju. Opet tinejdžeri su itekako na meti nasilnika i kada je reč o video igricama.
Evo jednog od najsvežijih primera koji se desio u Americi. Reč je o praznicima. Katolički Božić je bio u pitanju. Dečak od 13 godina se nekoliko nedelja posredstvom robloksa dopisivao (jedna od igrica na platformi roblok) se dopisivao sa čovekom koji ima 26 godina. Namerno sam upotrebila termin čovek, jer je to neko ko je mnogo zreliji, duplo stariji od ovog dečaka. Komunicirao je sa poprilično jakom seksualnom konotacijom. Uspeo je da ga prosto namami da se vide. Dete je oteto, srećom u roku od nekoliko sati je vraćeno kući, ali eto, bez obzira koliko god se mi nekako trudili da istaknemo da su devojčice pre svega na meti interneta i internet nasilnika, ovakve stvari se dešavaju i dečacima. Moram da istaknem da kada su u pitanju i dečaci i oni itekako jesu žrtve, ali mnogo više ćute.
Kako prepoznati prve znake digitalnog nasilja?
PULS: Kako se odvja i razvija odnos između predatora i žrtve i šta je ona granica između šale i zabave s jedne strane i teških posledica po duševno i fizičko zdravlje dece s druge? Kako prepoznati znake digitalnog nasilja? Možete li ukazati na neke tipične primere?
JONEV: Javnost jako često ima predrasuda kada su u pitanju pedofili. Smatraju ih naivnim, glupim neobrazovanim osobama. Nažalost, predatori i pedofili su izuzetno lukavi, izuzetno inteligentni, izuzetno manipulativni i moram da dodam kada su u pitanju internet i društvene mreže, izuzetno su strpljivi. Kada dobro upoznaju svoju žrtvu i na koga se oni fokusiraju u stanju su da mesecima čekaju da bi ostvarili čak i prvi pismeni kontakt i to je nešto što treba da nam bude upozorenje. Uvek naglašavam da je jedna od pravila najbitnijih objasniti detetu da nema komunikacije sa nepoznatim ljudima na internetu, na društvenim mrežama, kao što ne treba ni da razgovaraju sa nepoznatim ljudima na ulici. To jeste jako bitno pravilo, jer predatori, odnosno pedofili su uvek ti koji zapravo kreću sa prvim oblikom komunikacije. Zaprate dete, ukoliko dete ima otvoren profil njima još bolje, jer imaju direktan pristup saznanjima i informacijama upravo na osnovu fotografije ili video klipova koje dete objavljuje. Ulaze veoma pažljivo u komunikacije, ulaze sa taktikom. Puštaju dete da priča, da se dete otvara, postavljaju pitanja najširih mogućih običnih „Gde rade tvoji roditelji?“ Njima roditelji nisu interesantni, ali pitaju na primer koja je omiljena boja, “kako si se provela u školi?”. Nateraju žrtvu da im se žrtva otvori. Deca su jako često nesvesna, a željna priče. Često misle da su sama, jer, ponavljam, pubertetski period nije baš toliko lak za preživeti, i nama roditeljima, a zamislite tek kako se deca osećaju. Često su nesnađena i kada im neko pokaže pažnju na takav način, kada se oni osete kao da su nekome najbitniji na celom svetu, kao da mogu svaku tajnu svoju, da prosto podele sa tom osobom, dolazi do sticanja nečega što se zove poverenje. E to je zeznuto. Zašto? Zato što će pedofil ubrzo nakon tog poverenja krenuti sa nečim se zove “seksing”. Seksing je način komunikacije koja je poprilično obojen seksualnom konotacijom. Ako dete uzvrati, a uglavnom u tom periodu uzvraćaju, doći će potom i do nečega što se zove ,ne samo dopisivanja u tom maniru, ne samo navođenje na takvu vrstu dopisivanja, nego će se kada se veza malkice učvrsti, pedofil, odnosno predator biti spreman da traži fotografiju žrtve. Ta fotografija nije snimljena u parkiću, da bere cveće ili slično. To su uvek provokativne fotografije. Uglavnom se kreće polagano da bi se zapravo došlo do toga da je osoba, odnosno žrtva naga. I deca prihvataju igru, ali prihvataju zato što misle da je sa druge strane njihov vršnjak. Moram da naglasim da deca znaju da se dopisuju sa nekim ko je toliko stariji od njih, nikada ne bi odgovarali na poruke, ali misleći pod lažnim profilom da se dopisuju sa svojim vršnjakom, deca stiču taj odnos poverenja, jer misle da su naišle nekog svog koji ih razume. Onog trenutka kad dođe do razmene fotografije, to je jedna od potencijalno najgorih noćnih mora. Zašto to kažem? Zato što počne nešto zove „sekstoršen“, odnosno dalja iznuda. Iznuda se odnosi i na novčanu iznudu, da pedofil ucenjuje dete za novac, ali to se jako retko dešava. Uglavnom digitalni nasilnici nastave da iznuđuju novac i uz pretnju „Pokazaću fotografiju celoj tvojoj školi, tvojim roditeljima, svi će ovo videti“, da bi izvukli novac. To je takođe krivično delo, ali sa druge strane kada su u pitanju pedofili kojima jeste cilj fizički da dođe u kontakt sa detetom, oni su mrvicu mudriji, traže dalje fotografije. Sa tim fotografijama oni ili ispunjavaju svoje bolesne želje ili ih pak prodaju drugim pedofilima, što znači da su fotografije, nažalost, kada je pedofilski svet u pitanju, jako “cenjena roba”.
Ono što jeste jako bitno da roditelji zapamte i da uvek imaju u malom mozgu, nekada se desi da pedofil čak ni neće dalje fotografije, nego želi susret sa detetom. Dete koje je pod strahom, dete koje se plaši, dete koje je istraumirano, koje zaista misli, potencijalno, da se nađe sa tom osobom u fizičkom svetu, može da se suoči sa katastrofalnim posledicama. Dala bih jedan primer koji se desio u Beogradu. Desio se 2009. godine, tako da čitava priča o pedofiliji, o nevoljama na internetu nije novijeg veka, ona zapravo postoji od kad su društvene mreže ušle u naš svet. Te 2009. godine devojčica od 15 godina se dopisivala mesecima sa nekim za koga je mislila da je njen vršnjak. Na društvenoj mreži fejsbuk on se predstavio kao Đorđe, nakon nekoliko dana se pojavio jedan stariji čovek od četdredestak godina ispred njene školi i rekao: Ja sam Đorđetov otac. Da li bi htela da kreneš sa mnom? Evo, Đorđe te čeka u kafiću. Evo tu ispod ulice, ali da ne ideš sama, ja ću te odvesti.“ Tužno je što je ona zaista poverovala u tu istinu. Znači, nije uzela telefon da njemu pošalje poruku. Nije razmislila šta može da se desi se nepoznatim čovekom. Kako verovati nekome na reč u današnjim vremenima. Šta može da se desi ako uđe u taj auto? Ona je, nažalost, ušla u taj auto i ona je silovana. Ono što je takođe katastrofa, kod tog čoveka su kasnije, u njegovom laptopu nađen veliki broj fotografija nagih devojčica, smatralo se da mu to nije prvo silovanje, ali on je danas slobodan. Evo 14 godina kasnije on slobodno šeta ovim gradom, a njen život je uništen.
I zato kažem da sa decom treba pričati, upozoravati ih na ovo.
Jedan od najčuvenijih primera, je kada je majka devojčice od 10 godina shvatila da neko ko je mnogo stariji, koji ima 60 i nešto godina, piše njenoj ćerki. Ona je bila ta koja je preuzela komunikaciju sa tim čovekom, uredno prijavila policiji, taj pedofil je zakazao sastanak misleći da je njena ćerka u pitanju, policija ga je na licu mesta uhvatila. To se isto desilo pre nekoliko godina, takođe u Beogradu. Ali ovih primera je jako puno, ali najbitnije da dete ne sme da ćuti, na svako sumnjivo ponašanje mora da alarmira pre svega roditelje, a roditelji nakon toga nadležne institucije.
Čiji je posao zaštita od nasilja na internetu?
PULS: Šta činiti da bi zaštitili mlade da ih uzmeniravanje na internetu ne bi pratilo čitav život? Čiji je to posao? Ko i kako može najefikasnije da pomogne tinejdžerima da ih zaštiti ili odbrani od nasilja na internetu?
JONEV: Ovo je pitanje čitavog društva. Ovde nije dovoljno samo jedna institucija. Nije dovoljna samo institucija porodice, institucija škole, institucija policije. Svi moramo da se uključimo u bitku. Zašto? Zato što pedofilija je prosto eksplodirala sa eksplozijom društvenih mreža i potencijalno svako dete može biti žrtva. Svako dete koje sumnja u sebe, svako dete koje nema dobar odnos sa roditeljima, koje se plaši, potencijalno može da bude žrtva.
Sve institucije i svi mi ujedinjeni, mediji, školski sistem, policija, edukatori i roditelji moramo prosto deci da pričamo.
Jako veliki broj dece u tom trenutku misli: „Ma, daj, ne smarajte, ja sve to znam“, ali zašto imamo sve veći i veći broj slučajeva da su žrtve deca? Prosto, ne govorimo im dovoljno, pa čak i kada mediji objave neku informaciju ili primer, veliki broj roditelja prosto to preskoči.
Nemojte da preskočite! Hajde prosto podelite to sa decom, jer potencijalno svako dete može biti žrtva, njegov drug, drugarica. To je jako bitno. Razgovor, edukacija… Nikakvi sistemi i kontrole koji se ugrađuju na mobilne telefone, nikakve zabrane nisu dovoljne. Zabrane su mač sa dve oštrice, ali razgovor, kvalitetna edukacija je najbitnije i to da dete ima samopouzdanje, samopoštovanje i da se ne plaši roditelja, nego da podeli kada mu se nešto loše desi na internetu.
Zašto onda mladi ćute?
PULS: Zašto mladi ćute kada su žrtve na internetu? Kako da im pomognemo ako su pasivni? U jednom odgovoru na našu anketu koju smo objavili na sajtu RTV Puls naš gledalac kaže da mladi ljudi ne prijavljuju dogitalno nasilje jer ih je sramota da o tome govore da ne saznaju njihove komsije ili rodjaci, sta uciniti da se taj problem sistemski prevazidje?
JONEV: Posmatrajmo u dva koloseka. Prvo je vršnjačko nasilje, a drugo je kada pedofil kontaktira dete. Deca se prosto plaše, plaše se odmazde od strane vršnjaka, plaše se da će ispasti kukavice, plaše da će ih neko optužiti da su ocinkarili nekoga, plaše se kako će nasilnici reagovati, jer uglavnom to vršnjačko nasilje se između ostalog ne svodi samo na uvrede nego i na pretnje i na ucene, na različite stepene. Nije svako dete mentalno jako da izdrži napade koji dolaze sa interneta i društvenih mreža.
Mi u Srbiji imamo neviđeni broj dece, posebno devojčica, koja se samopovređuju, jer misle da su sama, koja su pokušala da izvrše samoubistvo jer misle su sama, a nasilje je nažalost dolazilo upravo sa interneta i sa društvenih mreža. Sa druge strane, dečaci jesu u velikoj meri žrtve na internetu, ali ako bi se desilo da prijave tako nešto, nažalost, u sredini gde se i dalje potencira taj princip balkanskog “mačo muškarca” gde dečak ne sme da plače i slično, dobijamo slučajeve gde će dečak da sedi, da ćuti i da trpi nasilje bilo kakve vrste da ne bi ispao slabić i da ga neko ne bi vređao. A prosto u tim godinama pogotovo tom tinejdžerskom periodu niko ne želi da bude slabić i pre će ćutati i trpeti, nego podeliti sa drugima šta se dešava. Sankcija odnosno kazna nisu uvek merilo i nisu uvek takve da nasilnik prestane automatski sa tim što radi, odnosno da nanosi bol. Stoga jako veliki broj dece kaže: “Pa, dobro, to je uobičajena komunikacija.” Prosto su oguglali, a ne smeju da oguglaju nikako!
Niko ne sme da prihvati da bude žrtva i niko ne sme da prećuti kada je žrtva na internetu, ali se prosto plaše na kakav način će se sankcionisati nasilnik i da li će on imati bilo kakvu kaznu. Ako oni u praksi ne vide da postoje kazne, nego da se nasilnici prosto izvuku, deca ne smeju da rizikuju da posle i u fizičkom svetu budu dodatno povređena. Devojčice takođe, upravo zbog sramote nekada, pogotovo ako su bile te koje su slale neke fotografije gde su nage i polunage, provokativne slike, zbog sramote prosto ćute, ne žele da obrukaju porodicu, ne znaju kako da pričaju sa svojim roditeljima. Zato sam rekla, taj strah koji deca imaju od nas roditelja je nešto pogubno, jer deca u nama treba da vide najboljeg prijatelja i zaštitnika i uzor, a i mi moramo biti spremni da sve to pružimo našoj deci, maksimalnu zaštitu, maksimalno poverenje, da učinimo sve što možemo i sve što je do nas da ih zaštitimo.
POGLEDAJTE TV EMISIJU
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
