ŠILOVO, 17.novembar – Radio Televizija Puls, na zahtev svojih gledalaca i posetilaca web sajta www.rtvpuls.com, ponovo je pokrenula projekat „Surf and Protect“ sa ciljem zaštite dece od nasilja na internetu. Posebno ćemo analizirati oblike i stepen internet nasilja kod dece različitih uzrasnih kategorija, sa posebnim fokusom na učenike osnovnih i srednjih škola u Kosovskom Pomoravlju. U tome će nam pomoći i poznati stručnjak iz oblasti bezbednosti dece na internetu Katarina Jonev.
Prvu emisiju u novom ciklusu, u kojoj se bavimo zaštitom dece mlađeg uzrasta, emitovaćemo u četvrtak, 17.novembra od 18:30 na kanalu TV Puls.
Katarina Jonev je doktorant Fakulteta političkih nauka u Beogradu i već osam godina se aktivno bavi politikama sajber bezbednosti. Do sada je objavila više od 45 naučnih radova. Od 2016. godine aktivno edukuje decu, mlade i roditelje o opasnostima na Internetu i društvenim mrežama. Godine 2017.je pokrenula sopstveni projekat pod nazivom Sajber Atis sa ciljem podizanja svesti kod dece i mladih o opasnostima na Internetu kao i širenju kulture ponašanja na društvenim mrežama. Do sada je održala oko 300 samostalnih predavanja širom Srbije i u regionu. Autor je knjiga ,,Bezbednost dece na internetu i društvenim mrežama – vodič za roditelje’’ i elektronske knjige ,,Uticaj mobilnih telefona na razvoj dece”.
PULS: U medijima je pitanje nasilja na internetu, posebno kada su žrtve deca, sve više prisutno. Zašto baš sad?
JONEV: Zato što je svako treće dete žrtva nekog oblika uznemiravanja na internetu, na društvenim mrežama. Zato što nam se deca masovno samopovređuju, zato što nam deca umiru, gube živote, gube sebe upravo zbog interneta i zbog svih opasnosti koje vrebaju u virtuelnom svetu. Zbog toga moramo što više da pričamo i da osnažimo našu decu da mogu da nam se otvore i da ih naučimo kulturi ponašanja na internetu i društvenim mrežama da bi što lakše mogli da provedu kvalitetno vreme istražujući virtuelni domet ovog sveta.
PULS: U kom uzrastu i na koji način deca otkrivaju internet?
JONEV: Nažalost, deca u današnje vreme već u prvih nekoliko nedelja ili meseci svog života, verovali ili ne, otkrivaju internet i neke prednosti. Najčešće je kada mama zapravo pokušava da umiri svoje dete kada krenu prvi grčići, pa kud će, šta će, neće da posluša starije oko sebe, pa za mobilni telefon i šta prvo pušta? Neke dečje pesmice. Tako deca već u najranijem periodu života postaju izložena mobilnim telefonima, ekranima i internetu. Jer, pre svega, jutjub jeste nešto što je na internetu, tako da slobodno možemo reći da su deca već zaista od prvih dana i prvih nedelja života izložena tom virtuelnom svetu, ali to nije uvek mudro. Već u predškolskom uzrastu imamo situacije da su deca samostalni učesnici virtualnog sveta. A šta to znači? To znači da imaju svoje profile, to znači da imaju svoje bivstvo na internetu i društvenim mežama, što nije uvek mudro. Ako mi kao roditelji nismo decu uputili kako da na pravilan način koriste internet i društvene mreže, nego smo ih pustili da sami istražuju, da sami idu tim lavirintima virtuelnog sveta, deca ne mogu uvek da se snađu. Tamo ima jako puno korisnih stvari. Internet je jedna velika enciklopedija, mogu da uče jezike, da stiču znanje. Međutim, najveći broj naše dece zapravo vreme provodi igrajući raznorazne video igrice, koje su neretko agresivne, brutalne, koje loše utiču na razvoj. Gledaju spotove i crtaće koje su apsolutno neprimereni njhovom uzrastu. I komuniciraju sa ljudima sa kojim ne bi trebalo da komuniciraju, tako da su naša deca, pre samog polaska u školu, zapravo izuzetno aktivna na internetu, a kažem i na društvenim mrežama upravo, jer svi su tamo. Mi stariji smo tamo, njhovi drugari su tamo, u medijima se samo priča da je tamo nešto na društvenim mrežama veoma interesantno. Deca žele da budu deo te priče. Stoga moramo jako brižljivo da pristupimo novim pravilima ponašanja što se tiču detinjstva naše dece, da taj virtualni aspekt itekako uvrstimo u odrastanje.
PULS: Kako bi roditelji trebalo da komuniciraju sa svojom decom prilikom njihovih prvih koraka na internetu?
JONEV: Onog tenutka kada se roditelj odluči da detetu da telefon u ruke, mora zapravo da krene i ta priča kako se na pravilan način koriste sve blagodeti mobilnih telefona. Znate, jako često mi na predavanjima prilaze mame zabrinute i kažu “Joj, pa on zna mnogo više od mene na internetu. Pa on stalno nešto klikće. Pa ja ne znam ništa, kako ja njemu mogu da pomognem?”. Roditelji tu trebaju da imaju svoj adut iz rukava. Možda nemamo dobro svi tehničko znanje. Evo, ja prva nisam IT stručnjak, ali ono što mi roditelji imamo i što uvek treba da koristimo to je roditeljska mudrost. I ono što sva pravila važe u ovom stvarnom svetu, itekako važe i u virtuelnom svetu. Samo naše pedagoško – vaspitne mere našeg doma treba da aktiviramo i kada je ovaj aspekt u pitanju. Nećemo pogrešiti. Deca se jako brzo navuku na ekrane moblinih telefona, njima je to interesantno, njima je to šareni novi svet koji prosto ne postoji u realnom svetu. Pa čak i mi stari umemo nekad itekako da preteramo kada su u pitanju mobilni telefoni. Daleko od toga da ih koristimo za onu namenu, a to je pre svega, za razgovore, da vidimo gde smo, šta smo, kako smo, da nekoga čujemo. Naš svet je prosto tamo. Ali, ako se ne postave granice na vreme, ako se ne vodi računa koliko dugo dete koriti moblini telefon, šta gleda, u kakvim konverzacijama učestvuje, u kakvim aktivnostima, doći ćemo u situaciju koja je danas, a to jeste realnost da nam deca sa 9,10 i 11 godina ne znaju da gledaju na analogni sat. Da imamo sijaset slučajeva internet zavisnosti i zavisnosti od mobilnih telefona. Da vas podsetim da najmlađi zvaničan registrovani zavisnik od interneta u Srbiji ima četiri godine! Da su apsolutno sve klinike koje pomažu deci od odvikavanja bilo kog oblika zavisnosti puna dece koja se danas prosto odvikavaju od mobilnih telefona, interneta. I to treba da nam bude alarm. Ali, mora da nam bude alarm i da obratimo pažnju zapravo na našu decu. Pre nekoliko dana, iskreno ću vam ispričati primer koji mi se desio, kontaktirala me jedna mama i rekla: “Katarina, hitno mi treba tvoja pomoć. Izvoli, kako mogu da pomognem? Mene je moj sin Marko bije” I sad moja retrospektiva u glavi: Marko je dobro dete, išao je na plivanje, odličan je đak. Kako neko milo i blago stvorenje može odjednom da bije svoju mamu? Marko ima devet godina. Onda je ona meni ispričala sledeću stvar. Ovog leta ona je malo preterala u dozvoli da njen sin koristi mobilni telefon. I to je bilo toliko često da se njemu nije znala pauza, da je non stop bio ispred ekrana mobilnog telefona. Kada je krenuo septembar i kada je krenula školska godina, mama se potrudila zapravo da mu oduzme mobilni telefon ili da makar to korišćenje bude u nekoj racionalnoj meri. Međutim, apsolutni kontra efekat se desio. Njen sin je počeo da pokazuje znake agresije, znake besa i histerije. To nije čak ni plač. Onog trenutka kad se njemu ugrozi njegovo delovanje na mobilnom telefonu. Kada je prvi put fizički nasrnuo na nju kada mu je ona otela telefon, jer više nije znala kako da priča sa njim, on joj je naneo nekoliko povreda. Blažih. Ali, ona je ćutala, prosto je mislila da je tako period u njegovom životu, u njegovom razvoju. Kažem, pre nekoliko dana me je zvala da me pita da li ima pravo da pozove policiju da je zaštiti od njenog sina. Znate, ako dovedemo sebe u takvu poziciju, znači da smo u problemu. I ona nije prvi ni jedini slučaj. Prosto, postoje roditelji koji nisu na vreme stali na put toj prekomernoj upotrebi mobilnih telefona i mobilnih ekrana od strane dece. Da danas, mi zaista imamo armiju dece koja su zavisnici. A zar to nije problem? Jeste, jako veliki. Prosek koje dete uzrasta od osam do 18 godina provodi ispred mobilnog telefona ili na internetu je, verovali ili ne osam časova! U Americi je sedam sati, na našem području je osam. I onda kada uzmemo da dan ima samo 24 sata i nekako se podrazumeva da od 24 sata, osam sati dete spava, osam sati ima školske obaveze i u školi je, kako je moguće da sledećih osam časova naša deca provode ispred ekrana? Stoga, od malih nogu treba razvijati zdrave granice, zdravu disciplinu, da ne bi zapravo uzimalo maha ovo sve što se danas dešava, a u pitanju je prekomerna i loša upotreba mobilnih telefona i interneta.
PULS: Polazak u vrtić, a posebno početak školovanja, sam po sebi je stesan. Kako se ti važni procesi odražavaju na ponašanje dece na internetu, s obzirom na to da deca tada uče i disciplinu i socijalne kontakte u realnom svetu, a neka i u Online društvenim grupama? Kakva su iskustva roditelja i šta im Vi, kao ekspertkinja i majka savetujete?
JONEV: Uvek upozoravamo roditelje da ovde imamo jednu specifičnu situaciju kada dete zapravo krene u koletiv, vrtić ili u prve razrede osnovnih škola, pa čak i kasnije u srednjoj školi. Suočavanje sa novom okolinom jeste izazov. Ne samo nas odraslih, nego pre svega naše dece. Svako naše dete želi da se uklopi, pa da li ima tri, četiri ili 13 godina, želi da bude prihvaćeno. Želi da bude deo grupe. I ono što uvek pričamo kada je u pitanju bezbednost na internetu, nikada ne smete da eliminišete jedan jako bitan faktor, a to je vršnjački uticaj. Na primer, ako se neki sadržaj televizije ne gleda u vašem domu, ako se određena muzika ne sluša u vašem domu, daleko od toga da vaše dete neće znati o čemu se radi. Ako od 30-oro dece u jednom domu se sluša muzika koju vi ne odobravate ili gleda sadržaj za koji vi niste pristalica, vaše dete će ipak postati poprilično upućeno o tome, jer ne želi da bude izopšteno iz grupe. I to jako često zapravo, ako dete nema razvijeno samopouzdanje, samopoštovanje i samovrednovanje koje mi kao roditelji treba da mu usadimo, dolazimo kasnije do mnogo većih problema kada je u pitanju sam internet. Ako pogledamo tik-tok izazove, svi su trenutno na tik-toku. Nema deteta, pa čak i sa pet – šest godina da u nekom trenutku nije dobilo telefon od roditelja, bake ili deke, ili samostalno otišlo da vidi šta se to dešava na društvenoj mreži o kojoj svi pričaju. Dete možeda gleda klipove, a ne mora da ima profil. Interesantno, zar ne? Ako kasnije, pod uticajem grupe, da bi se dete uklopilo, da bi bilo deo grupe, može doći do jako velikih posledica. Kao što sam rekla, ukoliko nema izgrađen samobivstvovanja, to je samovrednovanje. Tik-tok izazov jesu tipičan primer za to. Dete koje želi da se uklopi, dete koje ne želi da bude izopšteno iz društva, će se jako često pustiti u opasne tik-tok izazove.Izazove koji mogu da izazovu povrede, da ugroze zdravlje i da ugroze sopstveni život. I sad verovatno veliki broj roditelja razmišlja: moje dete, pa dobro, pa ono je još malo, ono to ne gleda. Da li treba da vas podsetim da je najmlađa žrtva tik-tok izazova u zemlji Srbiji, koga više nema, izgubio život, ima 10 godina! Nemoguće da je on odjednom otišao, uzeo telefon i otišao na tik-tok. Morao je da postoji određeni period da je on ipak prisustvovao na tom virtualnom prostoru. 10 godina! To je ono što smo rekli malopre, deca nam se samopovređuju i umiru, nažalost i imaju jako velike povrede, i emotivne, i fizičke, da bi bili prisutni na tom internetu. Stoga, uvek treba pristupati veoma pregmatično. Ja shvatam da veliki broj i roditelja smatra da, pod uticajem svih okolnosti koje se trenutno dešavaju u našem društvu, treba im nekoliko minuta vremena, treba im pola sata, treba mami vremena da naprave ručak i one onako daju mobilni telefon. Bake i deke nemaju snage, godine su stigle i nemaju zaista nekada snage fizički, nemaju snage da trče non-stop za unučićima, pa opet idemo linijom manjeg otpora: hajde da damo unučićima mobilni telefon. Razmislite nekoliko puta, postoji na internetu samom, toj velikoj enciklopediji, jako veliki broj primera kako na pozitivan način može da se pritupi detetu i kako dete tu svoju dokolicu i dosadu zapravo, može da zaustavi kroz kreativne aktivnosti. A ne gledajući besmislene sadržaje i igrajući besmislene video igre ispred mobilnog telefona.
Kako u realnom, tako i u virtuelnom životu
PULS: Koliko je preporučivo odnosno opasno da deca svoje prve korake na društvenim mrežama prave samostalno, bez nadzora roditelja? Kako bi trebalo roditelji da se ponašaju, šta obavezno da rade i šta obavezno da ne rade?
JONEV: Svaka društvena mreža, tik-tok, instagram, snapchat, facebook, sve imaju zapravo pravilo da deci ispod 13 godina tamo nije mesto. Taj broj 13 nije nasumično odabran broj. Prosto, psiholozi smatraju da deca ispod 13 godina nemaju dovoljno emotivnu zrelost da uđu i budu deo virtuelne zajednice. Međutim, sa tom politikom korišćenja, kada pogledate da deci ispod 13 godina nije mesto na internetu, ni na društvenim mrežama, upravo su se društvene mreže zapravo “oprale” od raznoraznih opasnosti koje tamo vrebaju. Sa tom rečenicom one ne preuzimaju dalju odgovornost, što znači da su pustili decu da samostalno lutaju i nas roditelje koji treba da se uključimo u borbu za bezbedan internet. Danas je sitacija takva da deca već sa šest – sedam godina imaju samostalne profile! Mnogo je veće zlo ako roditelj ne zna da je dete učesnik virtuelnog sveta. Ako dete krije. A zašto dete krije? Dete krije jer ne zna, dete krije jer zna da će se roditelj ljutiti, dete krije jer se plaši roditeljeve reakcije… Ipak, pod uticajem vršnjaka ili nekog možda starijeg ono slaže godine da bi napravilo profil i aktivno učestvuje u toj virtuelnoj zajednici. S toga kada roditelji generalno pričaju o internetu, ja uvek od srca preporučujem da to mora biti otvoreni odnos, pun ljubavi, pun dobre komunikacije. Ne inkvizicija, ne ljutnja, ne vika. Čak iako ne poznajete dovoljno, vi kao roditelji , vi kao odrasle jedinke, ne poznajete dovoljno internet nemojte kroz ljutnju detetu se obraćati, jer virtuelni svet je deci danas jako bitan. Samo kad pogledamo naša deca se rađaju, odrastaju i sazrevaju i stiču prva znanja, pa čak neke i prve ljubavi upravo posredstvom interneta i nekih društvenih mreža. Stoga, taj deo virtuelnog detinjstva naše dece ne smemo lako otpisati. Ono što jeste moja preporuka roditeljimaje, kada vidite da vaše dete ima tendenciju i da želi da bude učesnik virtuelnog sveta, budite pragmatični. Predložite detetu da napravite zajednički profil. Npr, na instagramu ili pak na tik-toku. Ali nemojte da budu tamo detetove fotografije. Neka, na primer, stranica bude posvećena vašem kućnom ljubimcu ili nekom objektu koji je Vama bitan. Neka bude posvećen, npr. čitanju knjiga. Zajedno, Vi i dete, kada jednom dnevno u roku od 15 minuta, pola sata provedete vreme zajedno radeći na tom profilu, Vi objašnjavate zapravo kako treba na pravilan način voditi društenu mrežu. Od toga kakve sadržine prihvata, kako da dete reaguje na komentare, kako da dete reaguje ako neko nepoznat pošalje poruku, a pritom ne stavljajući dete u loš položaj, jer ponavljam, bez detetovih slika. Nakon izvesnog vremena, ako u vašem detetu vidite zrelost, tada možete da razmislite da dozvolite detetu da ima svoj samostalni profil. Ono što moram da naglasim, najsigurnija opcija kada dete ima manje od 11 ili 12 godina, pa čak i 13, najsigurnija opcija je da vi budete osoba koja će imati kontrolu nad njegovim profilom isto koliko i dete. Šta to znači? Pasvord treba da znate i morate da znate i ohrabrite dete da imate njegovu šifru, odnosno lozinku. Uvek objasnite da ona pravila koja važe u stvarnom svetu, važi i na internetu. Nemoj da pričaš sa nepoznatim ljudima na ulici. Nemoj da komuniciraš sa ljudima koje ne poznaješ. Ako ne trčiš kroz školu sa fotografijom gde si u kupaćem kostimu, ne mlataraš tom fotografijom, nemoj takve slike ni da postavljaš na internetu i na društvenim mrežama. Nemoj nikoga da povrediš u stvarnom svetu, nemoj nikoga da vređaš ni u virtuelnom. To su pravila koja se uče, zapravo postoje od vajkada, ali postoje u stvarnom svetu. Hajde samo da na ih dodamo i u virtuelnom svetu, i to je jedan veliki korak da naša deca budu bezbednija na internetu.
PULS: U kom uzrastu i kada se najčešće događaju prvi napadi na decu na internetu? I kako izgledaju? Imate li neke najčešće primere da podelite sa nama?
JONEV: Onog trenutka kada se konektuje na internet može da se krene sa digitalnim uzmeniravanjem, tj digitalnim nasIljem. Recimo dečaci. Oni su jako aktivni u video igricama. Veliki broj igrica je multiplejer, to znači da više igrača učestvuje. Jako često su to igrice koje su na svetskom nivou dostupne. Npr, kada se prave svetski timovi. Fortnajt je jedna od takvih igrica. A šta to znači? Da bi se prosto u nekim igrama strategije timovi, sastavljeni od velikog broja nepoznatih igrača iz celog sveta, da bi lakše komunicirali, postoje četovi. Postoje čak i slušalice da bi igrači mogli da komuniciraju lakše. To je raj za predatore. Isto kao što je vaše dete slagalo da ima 11,12,13 godina da bi igralo društvenu igricu, a ima mnogo manje. Isto tako pedofili slažu da imaju 11,12,13 godina da bi igrali igricu koja okuplja pre svega decu. Na četovima je jako često dostupno vređanje, psovanje,uznemiravanje, pretnje. Uglavnom kada su u pitanju reči su iz srpskog jezika, ali daleko od toga da nema i stranih reči. Predatori takođe pokušavaju da dođu do deteta, prvo koristi čet komunikaciju. Ono što jeste jako bitno, jedno od najbitnijih pravila deci uvek objasniti da na internetu nema postavljanja ličnih informacija. Ime, prezime moraju da stoje zbog validnosti samo profila. Ali informacije poput adrese, u koju školu dete ide ili u vrtić, broj telefona i slični podaci, takvi podacima nije mesto na internetu i društvenim mrežama, video igricama ili bilo gde. Dečaci su mnogo ugroženiji. Oni već sa sedam – osam godina te prve znake digitalnog nasilja trpe,upravo kroz posredstvom video igrica. Devojčice, opet, sa druge strane, mnogo su aktvnije na društvenim mrežama. Instagram, tik-tok dominiraju, ali daleko od toga da je snepchat blaži što se tiče digitalnog nasilja. Kada su devojčice u pitanju ono šta njih uglavnom bocne jeste takođe oblik digitalnog nasilja koji se tiče njihovog fizičkog izgleda. Jako često su na meti neprimerenih komentara. Bilo je čak i od svojih školskih drugarica preko uznemiravanja putem lažnih profila, predatori koju su takođe jako usredsređeni na društvenim mrežama ili na dečje profile na društvenim mrežama. Ali, ako je profil zatvoren i ako devojčica zna da ne treba da komunicira sa nepoznatim ljudima, nego da treba da prijavi roditeljima, da zajedno blokiraju, time je jedna briga manje. Ono što takođe treba da istaknem je da svako treće dete na neki način je doživelo neki oblik digitalnog nasilja! I ono što uvek kažem roditeljima, obratite pažnju u ponašanju vašeg deteta. Nemojte da svaki problem u ponašanju pripisujete hormonima ili pubertetu. Svi smo prošli pubertet. Ali, danas, prosto u eri digitalnih tehnologija i u toj eri da Vam deca žive digitalni svet, digitalno nasilje je postalo toliko uobičajeno, da veliki broj dece to smatra normalnim. To nije normalno ponašanje. Da vas neko vređa, omalovažava vaše fotografije, skrinšotuje, fotošopira da prosto nam neko nanosi bol koristeći digitalne alate, to ne sme da bude normalno i ne sme da bude prihvaćeno od strane dece. Nego uvek treba da se prijavi. To samopovređivanje koje sam pomenula, ono dolazi jer upravo deca misle da su sama. Pogotovo devojčice. Misle da nemaju kome da se obrate kada ih neko ucenjuje fotografijama ili kada dečake zbog fotografija neko ucenjuje, recimo zbog novca, oni misle da su sami. Ne smeju da kažu roditeljima zbog straha. I onda idu nažalost linijom manjeg otpora. Veliki broj deca nažalost tako izgubi život! Predaju se. Oni ne smeju nijednog trenutka da pomisle da su sami. I vi kao roditelj, ako ste ljuti, izbrojte do 100! Svakome može da se desi. Možda bi se i vama desilo u dečjim godinama, ko zna. Ali nemojte da dete oseti ljutnju i bes! Jer se onda otvoriti neće. Kada vam se dete otvori i kada kaže šta je problem, onda Vi treba zapravo da reagujete kao roditelj. Ali, mora dete da zna da ste mu Vi utočište, uzor, idol, saborac i partner. I to su najbitnije stvari koje bih ja volela da roditelji zapravo zapamte iz našeg današnjeg intervjua.
Internet nasilje eksplodiralo u vreme korone
PULS: Pandemija koronavirusa uvela je decu na internet, a samim tim i njihove roditelje i učitelje, ne kao dobrovoljnu mogućnost, nego kao nametnutu obavezu. Kako ocenjujete tu društvenu promenu, u psihološkom, ali i u pedagoškom smislu i da li se već sada mogu uvideti neke posledice? Šta je najbolje i najgore u nametnutoj online nastavi?
JONEV: Deca su aktivni učesnici virtuelnog prostora godinama unazad. Međutim, zaista sa koronom, sa pandemijom koja nas je sve zadesila, deca su to sve jako emotivno doživela proteklih dve i po godine. Daleko od toga da je i nama starijima bilo lakše. Nije, ali deca koja su u razvoju, koja su tako tek na svom životnom putu, njih smo otrgli od uobičajene rutine i zatvorili ih u četiri zida. Dali smo im telefone i oni su na internetu. Veliki broj ružnih stvari jeste eskalirao tokom korone upravo, jer smo svi bili prisutni u tom virtualnom svetu, a pogotovo deca. Nisu oni samo učili, nego su se prosto na taj način socijalizovali. Jedini način da mogu da budu u kontaktu sa svojim drugarima, pa nekad i sa svojim rođacima, bilo je upravo posredstvom interneta i društvenih mreža. Tik-tok izazovi i društvene mreže su apsolutno eksplodirali tokom korone! Pojavila se jedna nova društvena mreža, koja takođe sada recimo u postkorona periodu jako interesantna, pre svega starijim osnovcima, u pitanju je društvena mreža – BeReal.Snepchat kao jedna vrsta dokolice gde Vi možete da napravite fotografiju koja nakon nekoliko sati može biti obrisana, a ko je video, video je, takođe je deci bila jako interesantna. Upravo zbog te dokolice i upravo zbog toga štp nisu imali zapravo šta da rade. Nisu imali, jer im mi stariji nismo ponudili. Opet, ono što kažem, internet je fenomenalna baza znanja. Ali, koliko nas je zapravo kome je ikada palo na pamet da čak i deci predškolskog uzrasta, ukoliko želimo da ih damo telefon, naravno umesto neke video igrice instaliramo npr. aplikacije za učenje jezika! Verovali ili ne, postoje besplatne aplikacije na internetu koje mogu da Vam pomognu da naučite bilo koji jezik na ovom svetu. Evo ćerka moje drugarice uči južnokorejski. Ja bih volela da ona jednog dana poseti Južnu Koreju, pošto vidim na voli tu državu ali koliko nas zapravo zna i koliko zapravo nas na takav način usmerava decu da koriste sve benefite tog divnog interneta? Rekla sam divnog, jer internet sam po sebi nije opasan. Društvene mreže same po sebi nisu opasne. Ali mi korisnici smo ti koji činimo opasnim sadržaj koji mi postavljamo i ugrožavamo decu. Ponašanja koja su destruktivna je nešto što je opasno za decu. Ono što je takođe jako veliki problem je taj što se deca samo dodatno saživela sa tim internetom i sa društvenim mrežama. Da danas jako retko mogu da uopšte odvoje šta je to realni život, a šta vitrualni. Zato je njima taj virtualni život toliko bitan i mnogo ih boli to digitalno nasilje koje je sve učestalije. I mnogo ih boli to što ne znaju kako da se otrgnu nekad od celog tog sveta. A koje su posledice? Internet zavinost! Prosek osam sati dnevno ispred ekrana mobilnog telefona, to je premnogo. Ono što je jako specifično o čemu se jako malo priča, nažalost, to je poremećaj u ishrani kod devojčica. To su u mnogome prouzrokovale društvene mreže, prosto digitalni uzori, digitalni idoli kojima su deca izložena danas bilo od onih prvih momenata u predškolskom uzrastu, kada krenu da istražuju internet i jutjub, gde je veliki broj jutjubera koje stvarno ne bi trebalo da dozvolimo našoj deci da tako lako gledaju, a kamoli da ponašaju i imitiraju. idealizuju. Međutim, kada su devojčice u pitanju postoje prosto profili koji se recimo zaista otvoreno bave promovisanjem poremećaja u ishrani: bolumija i anoreksija. Manekenke koje prati po 45 miliona ljudi, koje prosto bolumiju doživljavaju kao životni stil. Ako imamo primer tri devojčice koje zaista smatraju da to tako treba i da je to normalno i prihvatljivo ponašanje, mi imamo tri potencijalno ugrožena života. Mentalni izazovi koje sa sobom nose intenet i društvene mreže, takođe su u porastu. Mi danas imamo tu priliku da vidimo i među odraslima,a pogotov među decom, pa smo nekako postavili svi asocijalni da će pre dete da igra virtuelno košarku nego da zaista košarku igra u parkiću sa drugom decom. Da se ta komunaciija, taj govor, taj dar da kao živa bića komuniciramo, izmenjamo misli nekako preskače i da se uglavom klik,klik,klik četuje. Zdravstveno stanje naše dece nije dobro. Mi se borimo sa epidemijom gojaznosti dece! Zato što su prikovani na telefone i to između ostalog na predškolski uzrast. Kada deca treba da budu najaktivnija, oni su u pasivnom položaju, sede i gledaju u telefone. Stoga ta svest treba da se menja, jer posledice ćemo naravno osećati ako nastavimo ovim tokom. Korona je trebala da bude alarm, zapravo, da se preispitamo. A šta smo uradili? Malo smo se preispitali. Ali smo decu samo dodatno gurnuli u virtuelni prostor bez da smo i sami svesni šta je to što toliko negativno deluje na njih. A verujte mi, jako puno stvari negativno deluje na njih.
PULS: i na kraju, ako ovu emisiju, zajedno sa roditeljima gledaju i deca, a pozivamo porodice da bude skupa uz ovaj naš program, šta bi u jednoj rečenici poručili našim mališanima u Kosovskom Pomoravlju?
JONEV: Isključi telefon – uključi život! Život je jedna fenomenalna stvar. I u virtuelni svet je super, ali pre svega treba da uživamo u ovome realnom svetu.
Učestvujte u anketi RTV Puls
RTV Puls vas i ovom prilikom poziva na saradnju, da popunite generalni upitnik i prijavite se da bi Vas redovno obaveštavali o toku i rezultatima projekta i pozvali na predavanja, radionice i druge oblike edukacije i savetovanja u oblasti prevencije i borbe protiv nasilja na internetu.
.
Foto: Detinjarije.comm RTV PULS
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
