GRAČANICA, 16. mart – Novinar i književnik iz Gračanice Živojin Rakočević, povodom 45 godina od podmetanja požara u konaku Pećke patrijaršije, kaže da je taj plamen duboko iznutra potresao svakog pripadnika srpskog naroda, jer je svako, bez obzira na to da li je bio ateista ili vernik, osetio da gori majka srpskih crkava. Dodaje i da su se prevarili svi koji su pomislili da plamen Pećke patrijaršije znači kraj ili početak kraja srpske kulture, duhovnosti i civilizacije na Kosovu i Metohiji.
Požar u Pećkoj patrijaršiji u noći između 15. i 16. marta 1981. godine Rakočević vidi kao skup nesreća koje su zadesile Srpsku pravoslavnu crkvu, srpski narod, duhovnost i kulturu.
„Paljevina Pećke patrijaršije je neka vrsta tačke u kojoj su se našle hiljade hektara otete zemlje, Bog zna koliko imovine. U vatri Pećke patrijaršije našli su se prognani kaluđeri, zatvoreni sveštenici, oduzeta prava. U njoj se sabrala sva ona nesreća od 1941. do 1981. To je čitav sklop nepravdi, diskriminacije, isključivanja iz života i nastojanja da se eliminiše Srpska pravoslavna crkva, njena duhovnost i vrednost, naše kulturno nasleđe. Paljevina Pećke patrijaršije je onaj trenutak kada smo shvatili da majka srpskih crkava kaže: ‘Ja postojim, pa makar i u ovoj vatri’. I ta vatra nije nikakav početak, nego zbir nesreća koje su nam se dogodile. Od nje računamo neko vreme, nažalost, i posle tog vremena su krenule nove stihije i ono što se može označiti kao fatalni udarci jednoj civilizaciji koja je živa“, navodi Rakočević.
On podseća na rečenicu koja opisuje društveni kontekst u kom se dogodila paljevina Pećke patrijaršije: „Dođoše državni vatrogasci bez vode“. Ta rečenica je, kaže, ostala u poeziji Darinke Jevrić, ali i u sećanjima monahinja i ljudi tog kraja.
„To je večiti naš usud da sistemi u kojima smo živeli, u kojima je živela Pećka patrijaršija, u kojima živi i danas, nisu tu da se pobrinu, da zaštite ili makar da ostave na miru. I danas je situacija gotovo ista. Dođoše neki sistemi bez vode da gase požare u kojima su i te kako učestvovali i za koje su i te kako odgovorni“, kaže naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, danas postoje dva paralelna procesa uništavanja srpske kulturne baštine na Kosovu. Prvi je terenski, brutalan i fizički, koji uništava ono što vidi ispred sebe, i drugi, na teorijskom i duhovnom nivou, koji je osmišljen i precizan i koji predstavlja traženje načina da se falsifikuje sve ono što oni koji imaju nameru da ruše ne mogu da urade.
„Ta dva paralelna procesa idu kroz čitav naš vek i u sukobu su sa nečim što se zove civilizacija. Naša civilizacija na Kosovu i Metohiji sastavljena je od milion kockica u mozaiku koji mi vidimo i koji označavamo kao Kosovo i Metohija. Svaka ta kockica je, u neku ruku, veoma važna, neke su i svetski važne i zato je ovaj sukob tako složen i zato moraju da idu ta dva nivoa. Dok mi ovde razgovaramo, negde se ruši neki spomenik, neko smišlja neku ideju da ono što je naše postane njegovo, jer ta civilizacija je posvećena obnovi, dijalogu sa drugim, ona nikada nikoga nije frustrirala i nedvosmisleno svedoči ko je njen vlasnik. I u tome je problem“, ukazuje Rakočević.
Kako dodaje, zbog toga će se uglovi napada širiti, ali u perspektivi, u digitalnom dobu u kojem je sve vidljivo i obnovljivo, oni ne mogu uništiti jednu civilizaciju.
„Za to je prekasno, ali da ćemo se mi suočavati sa problemima, da ćemo imati borbu i da će to jako, jako dugo trajati, to je nesumnjivo. I to je ono na šta smo mi od 1941. pa do dana današnjeg pripremljeni. U tom mozaiku nesreća javljaju se ti simboli, javljaju se ti markeri: javlja se paljevina Pećke patrijaršije, javlja se 1999, javlja se 2004. i javljaju se te tačke kada se nakupi zlo koje se okrene protiv vrednosti. Ta vrednost je tu da izdrži napad i vatru i da se obnovi. I ona se obnavlja“, zaključuje on.
Prisećajući se anegdote prilikom jedne posete Pećkoj patrijaršiji sa Neletom Karajlićem, koji je, gledajući ćivote arhiepiskopa, patrijaraha i svetitelja, u jednom trenutku pitao zašto mi nismo nestali kao Maje, Inke i toliki drugi narodi, Rakočević kaže da nismo nestali jer je naša vera živa i civilizacija neumrla.
„Nismo nestali jer su ti svetitelji iz Pećke patrijaršije usko povezani sa nekim čovekom koji danas živi u Goraždevcu, u Osojanu, koji je u potpunoj samoći i izolaciji. Gotovo smo sigurni da ta ravan, duhovna, civilizacijska, kulturološka, komunicira sa tim ljudima za koje samo Bog zna i za koje samo oni znaju i oni u tom saodnosu žive i preživljavaju. Živa je naša kultura, koja jeste kultura vaskrsavanja i kultura istinske i suštinske obnove koja se ne može uništiti“, poručuje ovaj književnik.
Izvor i foto: Kosovo Online
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
