ŠILOVO, 13.februar – Tema nove emisije Radio Televizije Puls, u okviru projekta “Surf and Protect”, bila je bezbednost dece na internetu iz ugla roditelja. Ekspertkinja u ovoj oblasti Katarina Jonev odgovorala je na najčešća pitanja i nedoumice roditelja u pogledu opasnosti da i njihova deca postanu žrtve digitalnog vršnjačkog nasilja ili predatora, odnosno pedofila.
PULS: Šta jeste, a šta nije nasilje na internetu? Gde je granica između šale, igre i zbilje sa opasnim posledicama?
JONEV: Deca su često nesvesna da svojim ponašanjem na internetu prema vršnjacima mogu često da im nanesu bol. Često se kriju iza opravdanja: “samo sam se šalio, nisam mislio ništa loše…”, a posledice su često katastrofalne.
Kada pričamo o digitalnom nasilju među vršnjacima ono je zaista uzelo maha i to je trenutno najrasprostranjeniji vid nasilja među decom i mladima, Ostavilo je po strani i psihičko, fizičko, čak i seksualno nasilje. Procene su da je svako četrvrto ili peto dete već doživelo neku neprijatnost na internetu upravo od svojih vršnjaka.
Šta sve spada u tu “dečju igru”, a to je sve samo ne neka dečja igra: omalovažavanje, širenje neistinitih vesti, ugrožavanje identiteta, kačenje neprimerenih fotografija, osnivanje viber grupa ili profila koje imaju za cilj ponižavanje deteta, vređanje, pretnje, ucene… To možda nekom nekada može ličiti na dečju igru, ali onog trenutka kada žrtva oseti bol, a u 99 odsto situacija oseti, moramo reagovati i ne smemo dozvoliti da se tako ponašanje ne kazni. Nasilnici moraju da znaju da svako njihovo ponašanje, svaka njihova reč na internetu ostaje i da svojom željom da se pokažu da su, na primer, “glavni u društvu, heroji, da su mnogo bitni i sl.” ne smeju to rade na uštrb sigurnosti, bezbednosti, integriteta i poverenja drugog deteta.
PULS: U kom uzrastu se najćešće dešava nasilje nad decom na internetu?
JONEV: Ne postoje pravila. Kada dete prvi put uđe u neku digitalnu sferu, na primer, preko nekih društvenih igrica gde su komunikacije u “četboksu” sa nepoznatim ljudima, što sa njihovim vršnjacima, što sa mnogo starijim ljudima i tamo već se dečaci susreću sa nekim oblikom digitalnog nasilja. U žaru igrice, u žalu borbe, a neka deca su ispunjena i bolom u svom životu i traže pažnju na ovaj način, često postaju žrtve kroz jako ružne i pogrdne reči, pretnje, ucene i ono “znam gde ti živiš, locirao sam te i prebiću te”.
Kako deca koriste sve više i više digitalne platforme, uključujući pre svega viber, mogu se naći na udaru vršnjaka na vrlo različite načine. Dovoljno je da jedna devojčica, na primer, ima animozitet prema drugoj zato što je neko ko se njoj dopada, recimo, bacio oko na njenu drugaricu, pa da želi da joj se osveti tako što bi napravila neku viber grupu koja ima za cilj samo da ismeva tu devojčicu. Učenici jesu upućeni na ovu digitalnu platformu radi lakše komunikacije ili ispunjenja školskih obaveza koje imaju, ali se na viberu veima često prelazi granica, pa se šalju neprimereni sadržaji koji su neadekvatni godinama dece, ali su i na udaru pogrdnih reči, psovski, vređanja, omalovažavanja i ucena. Tek su ovi oblici i negativna ponašanja rašireni na društvenim grupama tiktok, instagram, fejsbuk, snepčet, gde deca često koriste kao internet kao sredstvo za nanošenje bola, a ne kao oruđe koje treba da im olakša život, da im da znanje i otvori neke nove vidike. Uz ona opravdanja “ali svi su tamo, svi to rade”, deca veoma često pokušavaju da sa sebe skinu tu “ljagu” da su nasilnici.
Ono što nasilnicima u tom adolescentskom periodu daje snagu, neustrašivost da šire mržnju na internetu jeste to što nemaju razvijen koncept privatnosti, ne shvataju da ma koliko postoji anonimnost na internetu, daleko je od toga da se profili ne mogu locirati i okriti ko je zapravo osoba koja stoji s druger strane interneta. I ono što je krucijalno, deca često imaju problem sa empatijom, a to znači da ne mogu da pogledaju u oči osobu kojoj nanose bol, ali će nastaviti da rade u tom pravcu, ne shvatajući posledice.
Prvi simptomi digitalnog nasilja kod dece
PULS: Kako prepoznati kod deteta prve simptome da trpi digitalno nasilje?
JONEV: Više puta smo u ovim emisijama upozorili da kada primete promene u ponašanju deteta ne pripisuju automatski to pubertetu ili godinama, posebno kod dece koja provode neprimereno mnogo vremena na internetu, pričam od sedam do devet sati dnevno. Prosto, mogu na naiđu na slučajeve koji bi mogli da promene njihovo ponašanje, na nešto što bi moglo da ih uplaši, da ih zbuni, jer su takva stvari itekako prisutne na internetu i društvenim mrežama.
Promene ponašanja koje roditelj prosto mora da primeti su: anksioznost, depresija, uznemirenost… Ako je dete ranije želelo da bude u digitalnom svetu, sada će bežati. Sakrivaće od roditelja laptop, računar, telefon, tablet. Zatvoriće se u sebe. Doći će do poremećaja u hrani, u snu. Dete će postati osetljivo na zvuke. Takvo njegovo stanje će se odraziti i na uspeh u školi, dete će početi da popušta, prijatelji s kojima se ranije družio ili družila će biti po strani, dete neće više želeti da bude aktivno, otvoreno i komunikativno kako je bilo pre. Najbitniji deo je kada dete pokušava da nas kao roditelje pokuša da isključuje iz svog života, što znači da odbija pitanja, da odbija komunikaciju da se zaista zatvara u sebe. To bi trebalo da nam bude pravi alarm da se za detetom nešto ozbiljno dešava i da je potencijalni uzrok tome nepriliično ponašanje druge strane na internetu usmereno ka Vašem detetu.
PULS: Koje su najčešće posledice tog oblika nasilja nad decom? Mediji prenose da postoje i fatalni slučajevi?
JONEV: Posledice zaista mogu da budu kobne. U Srbiji su zabeleženi slučajevi pokušaja samoubistava i samoubistva kada dece ne mogu da se izbore sa količinom mržnje koja može da dođe sa interneta. Samopovređivanje je nešto što je sve češće prisutno na našim područjima jer deca, nažalost, pomisle da su sama. To je nešto što je najveći problem koji kada je reč o digitalnom nasilju moramo da pokušamo da ga suzbijemo, da ojačamo decu tako što nam se otvore i zatraže pomoć.
Zašto kažem da deca pomisle da su sama? Zato što ponekad imaju strah od nas. Imaju strah od toga kako ćemo mi reagovati. Da li ćemo umeti da im pomognemo. Plaše se da su, recimo, ako su poslali neku fotografiju gde su nagi ili što su napisali nešto što potencijalno može da bude zloupotrebljeno protiv njih, plaše se da se to može pročuti i da će biti kažnjeni. Deca ne bi trebalo da nas se plaše. Deca u nama bi trebalo da vide svoje najjaće saveznike i moraju da znaju da smo mi tu uvek za njih u svakom trenutku, bilo šta da se desi ili što bi uradili, da imaju našu podršku. Mi bi trebalo da budu uvek otvoreni za dečja pitanja , dečje nerazumevanje toga što se dešava i moramo stalno, stalno, stalno komunucirati sa njima. Ne treba prećutati, ne treba gurati stvari pod tepih i ne treba ohrabrivati dete da tako nešto učini, nego da se neprijatni slučajevi prijave. Prijavom nasilnika u digitalnom prostoru VI štite Vaše dete, ali štitite i veliki broj druge dece, jer se nasilnici veoma retko usmere samo na jednu žrtvu. Kada jednu dovedu do ivice, onda će se fokusirati na nekog drugog i taj lanac se nastavlja, a moramo ga zaustaviti.
Kako se boriti protiv digalnog nasilja
PULS: Postoji li efikasan način prevencije nasilja na intenetu?
JONEV: Nažalost,digitalno nasilje je uzelo velikog maha i svako država se na svoj način bori s tim. U javnosti je puno govora mržnje, a ne retko ga i mi sami praktikujemo. Kada deca to vide, pomisle da je to prihvatljivo ponašanje, a ne bi smelo da bude. Ne postoji jedan mehanizam za koji bi mogli da kažemo da je efikasan, ali prevencija je nešto što je krucijalni ključ, a prevencija jeste i pravilna edukacija. Samo pravilnom edukacijom možemo da zaštitimo decu u digitalnom prostoru.
PULS: Šta roditelji treba da urade kada uoče neki od simptoma?
JONEV: Prvo moraju da obave razgovor sa svojim detetom. Na miran način. Bez ružnih reči, bez ljutnje, bez besa. To treba da bude otvoren razgovor sa punom pažnjom roditelja i da se fokusiramo na okolnosti koje su dovele do takvog osećaja kod deteta. Ne postoji inkvizicija. Ona će dovesti do toga da se dete još više zatvori u sebe, a to nije potrebno.
U slučaju da je dete žrtva na internetu duže vreme, da je nasilnik neko ko ide u školu sa Vašim detetom, ne treba oklevati i gurati stvari pod tepih. nego se obratiti školi. Svaka škola ima svoje timove za sprečavanje koji postupaju prema pravilima i mora se obaviti stručan razgovor sa detetom, pozvati i nasilnika i sa njim obaviti stručan razgovor i naći mogućnost da se dođe do prestanka digitalnog nasilja, ali i da se nasilnik kazni. Nemojte oklevati. Na ovakav način ćete zaštiti svoje dete, ali ćete zaštiti i drugu decu. Prva i najosnovnija stvar je razgovor, druga obraćanje školi. Ako je u pitanju digitalno nasilje koje sprovodi starija osoba nad Vašim detetom – predator ili pedofil, “skrinšotujte” sve poruke, obavezno da se u gornjem deču četa vidi URL adresa osobe koja šalje, plus sve prepiske odštampati i odneti u policijsku stanicu, jer je to već ozbiljno krivično delo.
PULS: Kakvi su saveti roditeljima da bi se dete koje je bilo žrtva na internetu vrati redovnom životu?
JONEV: Ne bi trebalo dete požurivati. Postoji nekoliko stepena digialnog nasilja, ali i svako dete različito reaguje. Neko dete je senzbilnije, drugo dete je, možda, mentalno jače, ali detetu prosto treba dati neko vreme. Treba pričati, ako treba i uz pomoć stručnog lica, ono je uvek dobrodošlo, jer stručno lice zna više i nekad je mudrije od samih roditelja kako postupiti, jer su roditelji i emotivno upleteni u tu priču, što je normalno, ali – ne siliti stvari, ne forsirati dete da radi stvari koje mu u tom trenutku ne prijaju, usmeriti ga na lepe stvari, na lepe priče, lepa dešavanja i omogućiti da se dete postepeno vrati i resocijalizuje u svojoj sredini.
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
