ŠILOVO, 17.mart – RTV Puls je emitovala dokumentarni film o etničkom nasilju koje se desilo 17.marta 2004.godine protiv Srba sa Kosova.
Svoja sećanja na jedan od najstrašnijih događaja koji su obeležili noviju srpsku istoriju podelila je sa nama i nekadašnja vaspitačica iz Gnjilana Ljubica Cuckić.
Ovo je njena priča…
Panici nije smelo da bude mesta, kada je, uz pranju KFOR-a, Ljubica tog dana evakuisala decu iz haosa.
“Kad pođemo kući, pa kad ja poređam đake, stanu svi, niko ne govori, ne zbori. A vojska ubaci metak, pušku repetira i onda krene da ide kolona. U toj koloni, nijedno dete nije zaplakalo, nijedno dete se nije čulo da mu je teško…”, seća se vaspitačica svoje dece, “anđela”, kako ih i sad vidi.
To jutro bilo je kao i svako drugo jutro u Gnjilanu, rekli bi se, normalno… I onda se odjednom začu tišina.
“Čoveku proradi šesto čulo kada se oseti nešto u vazduhu. Vidimo sa strane da ima kamenja, džakovi, da ima sve. Nisam ni znala da će to da bude ispred moje kuće. Ni slutila nisam. Ručali smo, kad začu se trčanje iza kuće. Kažem, sine, brže da vidimo šta je u pitanju. Jao, majko, šta je ovo… Daj da pozovem policiju. Ja pozovem policiju: “Gospođo, izvinite, ovde se nešto sprema”. A s druge strane: “Šta hoćeš? Da mi tebe branimo? Vidite šta radite.” Ja kažem: “Gospođo, šta sam ja uradila? Molim te, kaži mi. Da li sam ja nešto uradila da mi dođu na kuću, u onom broju koliko možeš očima da pokriješ?” . Rekoh: “Slušaj! Ne daj bože deca da mi nestanu. Ti si se potpisala. Naćiću te”, Ljubica ne može da zaboravi ni taj razgovor.
Čekajući …
I počelo je.
“Kamenje su bacali. Trčalo se svuda. Ja sam imala radnju pored puta koja je bila pokrivena nekim ćebadima, da se ne vidi što je tu radnja, tu su bile tri velike boce sa plinom. Počela kuća da gori. Sin je u vatri uzimao boce, iznosio, da bi spasio taj narod što ga gađa i što ga pali. I onda vodu nam ugasili, struju nam ugasili, ispred kuće je bio kamion sa kamenjima i sa svačime, a sa strane su, već je ispričano, sipali su (molotovljeve) koktele i bacali da nas spale. Jedna kuća gori, druga kuća, kola gore, i ja i sin smo na kapiju stali. Najteže mi je bilo kada je kapija popustila, a “šiptar” je pružio karton koji je bio zapaljen da mi dete pred očima zapali, tako da sam rekla: “Sine, daj pusti kapiju, beži, pa ću ja za tobom, pa ćemo da vidimo šta ćemo da radimo.
Sin mi je pošao i zapitao: “Mama, kako ćeš sama?” Ne sekiraj se”, tu je već Ljubica i sebi priznala da ona nije bitna.
“Rupu su napravili ispred mene. To su tako bii spremni da su sve šipke bile sa šipkama koje su cepale vrata od kapije. Otvorila se rupa da me uhvate za kosu. Ja sam tada pustila i oni su me tada ranili i dobro me isprebijali, ali, ostala sam na muku da živim”, priča, te se seti i ovoga: “Jednog dana zateknem jednoga iz KFOR-a koji se opraštao od dece. Uzeo je i baca bombone ispred dece, ispred šatora. Ja ga pitam: “Gospodine, šta radite to? Mi nismo divljaci. Ni čukundeda nam nije živeo u šatoru, a ne mi. Indijance ste isterali iz šatora, a nas ste uterali. Kako te nije stid? Kad si došao, mislila sam da vi imate kulturu. Mi smo ljudi sa sela i malog grada, ali naše Novo Brdo je veoma blizu. Da odeš, da posetiš, da vidiš. Kad smo mi jeli zlatnim kašikama i viljuškama, vi ste jeli prstima. A ovo što je palo dole, to možete da pokupite i u đubre da bacite. A našoj deci, ona su civilizovana, da sednu lepo , i da ih poslužiš sa izvolte, a oni će reći – hvala. A mi da vam ne vratimo ovakve darove, da ne dočekate to što smo mi dočekali.
To su bili dani ne dani i sati, nego minuti neizvesnosti dugi kao – šta hoćete.
“I onda čekamo šta će da bude. Neko kaže da ćemo da idemo, neko kaže da neće. Ljudi su sa strane gledali i nisu mogli da nam pomognu. I onda čekamo šta će KFOR da reši. KFOR je oko dva časa ujutro rekao da će da nas deportuju, u kola da nas dovezu i onda smo skupili to nešto stvari što smo mogli. U Šilovo kad smo došli mi smo bili crni od toga što je gorela kuća i u licu. Možda mi je od tada sin dobio muku, da je posle toga tri godine živeo…”.
Istina će sama proklijati
Te se seti i ovoga.
“Kad su deca dolazila, sa KFOR i puškama, ja pitah šta ste vi, je l ste završili školu. Kažu “ja, ja”, mi smo došli ovde da zaradimo pare da se školujemo. A ja pitam: hoćete li vi da kažete istinu? Kažu … (povlači rezu preko usana). Auuu, rekoh, sad ću jednu priču da vam ispričam, pošto sam ja vaspitač. Bio jedan car, Trojan, koji je imao kozje uši. I ko je rekao da ima kozje uši, on mu je glavu odsekao. Jedan je bio mudar, pa kaže, ništa nisam video, ali je počeo da se gubi i svakog dana da boluje. Jedan starac mu reče: iskopaj jednu rupu, pa vikni u tu zemlju, izbaci to iz sebe. Ali, iz zemlje izniknu zova. Dođe pastrir, iseče zovu, zasvira “ u cara Trojana kozje uši”. Car ču. Nijedna tajna neće ostati tajna. I sve što se radilo ovde. Samo da pozdravim ovaj narod. To je jak narod, što žene, što deca. Radni su, vredni su, zato nisu nikome zlo učinili. Svoju muku muče i ćute, jer su ponosni”, ispričala nam je nekadašnja vaspitačica iz Gnjilana.
U filmu “Mart u crnom” pored vaspitačice iz Gnjilana Ljubice Cuckić su govorili i: Aleksandar Gudžić, istoričar iz Gračanice, Miloš Đorđević, raseljeno lice iz Gnjilana, Nevenka Đorđević, doktorka iz Kosova Polja, Vlasta Đorđević, crkvenjak hrama Svetog Nikole u Gnjilanu i Živojin Rakočević, novinar iz Čaglavice.
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
