ZAŠTO JE DIGITALNOG NASILJA SVE VIŠE NAD DECOM
Tragični događaji u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima mladenovačke i smedevske opštine kada su jedan dečak i jedan mladić ubili dvadesetoro dece i mladih ljudi od pre par godina šokirali su čitav region i ujedinili ga u empatiji. Međutim, ne manje šokantna bila je činjenica da je u reakcijama na društvenim mrežama nedopustivo mnogo bilo komentara u kojima je osuda izostala ili se davala podrška stravičnom nasilju koje se dogodilo.
Kako je to moguće? Zašto je digitalnog nasilja sve više među našom decom? Da li su porodica i škola zakazali? Ili roditelji i prosvetni radnici nemaju dovoljno informacija i znanja, pa ni svesti da razumeju društvenu opasnost od ove globalne pošasti?
U cilju da upravo njima pomognemo i ovaj tekst o bezbednosti dece na internetu u kojoj nam pomaže ekspertkina upravo iz te oblasti Katarina Jonev. U ovom intervjuu fokusiraćemo se na zaštitu dece predškolskog uzrasta i iz nižih razreda osnovnih škola.
PULS: Za početak nam recite kada deca najčešće imaju prvi kontakt sa internetom i koje sadržaje obično posećuju? Šta roditelji treba da rade u toj fazi kada dete otkriva novi svet interneta? Na šta da obrate pažnju, šta da rade, a šta nikako da ne rade?
JONEV: Nažalost, činjenicno je stanje da deca ne samo u petoj godini svog života, nego mnogo ranije, zapravo dobijaju pristup mobilnim telefonima, i nekako se zaista stiče utisak da je mobilni telefon postao čak i neki vid “bebisiterke”, a to znači da su deca već u prvim mesecima kada su bebe izloženi ekranima mobilnih telefona.
Verovatno zbog nemoći, zbog umora ili stresa, ali i novih trendova, roditelji zapravo jako često pribegavaju da detetu daju mobilni telefon u nadi da će se ono smiriti, prestati da plače, da će jesti ili da će bolje spavati, čime mi zapravo detetu u jako niskom uzrastu, ali i u izuzetno bitnom stadijumu razvoja izlažemo ekranima pre svega mobilnih telefona. I to jeste zapravo nešto pogrešno, jer stručnjaci preporučuju da dete ispod dve godine nikako ne bi trebalo da bude usmereno na ekrane bilo koje vrste, a kamoli mobilne telefone, iz prostog razloga jer, kao što sam rekla, ovo je izuzetno bitan period za njihov razvoj, tako da smo mi tu granicu od pet godina uveliko preskočili.
I nije zapravo retkost da danas u parkovima i u kafićima i u restoranima neretko viđate da deca izuzetno niskog uzrasta, vrtićka deca, su zapravo ispred mobilnih telefona u nadi da ce sedeti mirna, da bi roditelji bili malčice slobodni, da bi mogli sa nekim popričati ili eventualno da popiju kafu. I to je prosto jedna od stvari koja zapravo itekako upada u oči i jeste nešto sto je pogrešno, jer time zapravo na veoma podmukao način se mobilni telefoni uvlače pod kožu našoj deci i kreira se zapravo zavisnost od interneta, tj. zavisnost od mobilog telefona.
Volela bih da istaknem jedan podatak koji je iz novembra 2019.godine. Najmlađi registrovani zavisnik u Republici Srbiji od mobilnog telefona ima samo četiri godine! I to pričamo o periodu koji se desio pre samo četiri godine. Kakva je situacija danas kada smo imali period korone i ovaj sad post kovid period, to je nešto sto ćemo tek saznati u budućnosti, ali jeste zabrinjavajuće da je sve veći broj dece zapravo zavisno.
Već sa pet – šest godina, kada su deca u predškolskom periodu, u vrtiću, veliki broj roditelja se odlučuje da im da mobilne telefone i negde jeste jasan fokus zapravo da gledaju pre svega sadržaj koji je namenjen deci, ili barem pomislimo da je to sadržaj namenjen deci. Ako uključimo na primer “youtube kids”, koji je drugačije koncipiran od standardnog youtuba, on je zapravo namenjen deci i tamo se pre svega nalaze crtaći koji su negde namenjeni uzsrasta do 7, 8, ili 9 godina, i ako roditelj da telefon sa instaliranom aplikacijom youtube kids, pomisliće: “dobro, dete kod mene sedi, gleda, nista strašno se ne može desiti”. Međutim, svedoci smo da je u proteklih nekoliko godina dolazilo do ozbiljnih zloupotreba kada je reč i između ostalog i youtube kids platformi, da veliki broj zapravo pedofila, tj predatora se tamo nalazi i neretko ostavljaju komentare u nadi da će stupiti u kontakt sa decom. I sa druge strane, ono na šta odmah treba da obratimo pažnju onog trenutka kada detetu damo telefon, to je sadržaj koje naše dete gleda.
I kada sam rekla da je youtube kids zapravo namenjen deci, crtaći jesu, ali postoje veoma zli umovi koji imaju za cilj da naškode našoj deci, a jedan od načina na koji to mogu da urade, na primer na youtube kids, jeste da naprave parodije ili da iskoriste crtane filmove, i da naprave užasavajuće snimke koji su našoj deci nakon toga izložena. Na primer, kada je reč o “Patrolnim šapama” postoje epizode koje se nalaze na ovoj platformi, a koje recimo propagiraju suicidne misli i suicid. Pepa Prase se neretko prikazuje kao konzument droga, dok kada je recimo u pitanju Voljena Elsa, zaleđena kraljica, postoje snimci gde ona i Spajdermen simuliraju seksualne aktivnosti. I to jeste za našu decu izuzetno zbunjujuće I nažalost ni ova platforma nije u potpunosti bezbedna za našu decu.
Ono što negde jeste prvi savet i glavni o kome uvek pričamo, onog trenutka kada detetu damo telefon u ruke, moramo prosto da nametnemo svoja pravila, moramo sa decom da pričamo i moramo da im objašnjavamo, što znači da moramo biti aktivan učesnik njihovog kreiranja virtuelnog identiteta i ulaska u taj digitalni svet. Ako damo telefon detetu i ostavimo ga da sedi i mislimo da je sve u redu jer gleda sadržaj koji smo mu mi namenili, možemo napraviti grešku zbog neprimerenog sadržaja koji je neretko brutalan, prepun nasilja ali za našu decu nerazumljiv. Zbog toga moramo biti tu, usmeriti dete, razgovarati sa detetom, pogotovo ako dolazi do situacije da je dete zbunjeno onim što vidi.
Youtube standard je jos gore mesto, ali prosto zbog velikog broja pesmica roditelji insistiraju na youtube sajtu. Tamo postoji veliki broj reklama, ne može se cenzurisati na koji će video naleteti. Neretko iskaču vesti koje su zapravo iz crne hronike, neprimerene reklame i veoma neprimereni sadržaji, tako da prvo treba decu ograničiti sadržajem i da znamo šta dete gleda, da bismo na vreme reagovali.
Druga jako bitna stvar kada su u pitanju deca jeste prvi razred osnovne škole i kraj vrtića, koliko vremena zapravo treba da dete provede kraj mobilnog telefona. Negde najbitnija stvar jeste da napravimo sopstvena pravila igre, kada telefon nije dozvoljen, a kada jeste. Ako dete završi sa svim svojim obavezama ako mu nije potreban mobilni telefon za učenje, onda mobilnom telefonu nije mesto pored deteta.
Kada su u pitanju porodični obroci ili porodični trenuci, detetu telefon nije potreban. Ta pravila treba da poštuju i roditelji, jer deca trebaju da slušaju ono što mi njima kazemo, mnogo je bitnije da dete uči po modelu. Deca gledaju šta mi radimo. Ako smo mi non stop kraj mobilnih telefona logično je da će dete hteti da bude ispred mobilnog telefona. Napraviti veoma jasna pravila, kada sme da se koristi telefon, koji sadržaj moze da se gleda i to su dva najbitnija pravila koji svaki roditelj treba da uradi.
PRVI ĐAČKI KORACI I INTERNET
PULS: Koliko vremena prosečno deca sa sedam godina, kada već krenu u školu, provode vremena na internetu i koje sadržaje prate najčešće? Šta bi savetovali roditeljima i učiteljima dece tog uzrasta?
JONEV: Na globalnom nivou se bija bitka, što bi se reklo, kada detetu treba dati pristup mobilnom telefonu. I ono sto jeste specifično jeste da sve veći broj roditelja poprilično odlaže da detetu da da ima svoj prvi samostalni telefon.
U Americi je sve veći broj roditelja koji insistiraju da deca tek sa 13, 14, 15 godina imaju svoje mobilne telefone i pristup društvenim mrezama. Ono sto je situacija kod nas, ovde smo poprilično podeljeni. Postoje roditelji koji strikno zabranjuju pristup mobilnom telefonu i insistiraju na kreativnostima. Sa druge strane, postoji veliki broj roditelja koji su mnogo blaži, i ono što nam ne ide u korist je to da statistika kaže da smo među vodećim državama u Evropi po broju sati koja naša deca provode na internetu i na društvenim mrežama. Ta brojka je ovakva – deca od sedan do 17 godina u proseku provode od sedam do devet sati dnevno ispred mobilnog telefona. Pri tom, ne mislimo samo na edukativne svrhe, to mislimo na svo njihovo slobodno vreme, gde je njima internet i mobilni telefon uzeo najveći broj, gotovo trećinu dana svakog dana, tako da prosto moramo da razdvojimo da li se mobilni telefon koristi u edukativne svrhe ili potrebe škole, ili za slobodne aktivnosti. Na ove slobodne aktivnosti, kao što smo rekli, naša deca provode trećinu dana i to poćinje već u najmlađem mogućem periodu. Mobilni telefoni utiču na mozak i nas starijih i na mozak dece, i onog trenutka kada nama stigne notifikacija na mobilnom telefonu, možete krenuti i od sebe, “dopamin”, jedan mali hormon koji nam izaziva sreću se aktivira u našem mozgu kada se oglasi naš mobilni telefon.
I mi volimo taj osećaj, naš mozak voli taj osećaj, i želi još, i još, i još. I tako zapravo i mi ulazimo u to vrzino kolo stvaranja zavisnosti, da i mi volimo da nama non stop zvoni telefon i da se nešto dešava, da se ništa ne propusti. Tako slično je i sa decom. Taj mali dopamin koji se dešava u našem mozgu onog trenutka kada nam dođe notifikacija, jeste nešto što decu dodatno uvlači u to vrzino kolo iz koga se jako teško oni mogu otgnuti. I da ne zaboravimo da su svi danas na internetu i mobilnim telefonima i da dete ne želi da bude isključeno.
Dete od sedam godina kod nas uglavnom ima pristup mobilnom telefonu, nema toliko društvenim mrežama, ali nisu retke situacije da deca već od sedam godina imaju profile na nekoj od društvenih mreža. Ne libe se da se upoznaju sa društvenim mrežama posredstvom telefona svojih roditelja, te neretko posećuju njihove profile na tiktoku i instagramu, čime potencijalno mogu naleteti na nesto užasavajuće, nešto neprimereno i mogu naleteti na nešto agresivno. Ni u tim trenucima ne treba da ih isključujemo. Ali video igrice jesu nešto na šta naša deca provode jako veliku količinu vremena i savet za roditelje je da prosto moraju da znaju kakve igrice igraju njihova deca.
Da li su to igrice koje potencijalno mogu da pomognu razvoju njihove kreativnosti, mozga, čak i samopouzdanja, neke igrice koje su kreativne, koje postoje, ali su u manjini. Sa druge strane, ako su deca svaki dan po nekoliko sati izložena nasilnim, brutalnim video igricama, ta deca će imati jako veliki problem, jer potencijalne situacije iz tih video igrica mogu da se odraze na njihovu ličnost i na njihovo poimanje stvarnosti i na njihovo ponašanje.
Nama su deca danas neretko i agresivna, besna, jer su nekoliko sati dnevno izloženi tim stimulansima koji ih bombarduju. Stoga, pogotovo u tom senzitivnom periodu, tih prvih nekoliko razreda osnovne škole, gde nijedno dete ne želi da se oseća isključeno, moramo da razmislimo dobro da li želimo da naše dete igra neku video igricu. Moramo da znamo da li se naše dete usudilo da ima samostalan profil na nekoj od društvenih mreža, i ako jeste, šta dete tamo radi. Da li je aktivni učesnik ili samo konzument, da li samo gleda i kakav sazdržaj gleda, da li sa nekim komunicira, da li nekoga vredja, ili je žrtva na internetu.
To se radi tako što, izmedju ostalog, možemo da instaliramo veliki broj aplikacija roditeljske kontrole, poput Family linka koji je besplatan i efikasno sredstvo koje pomaže roditeljima da budu upućeni u sadržaj koji gleda dete, ili sa druge strane možemo da budemo još efikasniji, a to je da zapravo vodimo razgovor sa našom decom konstantno, da im pričamo, ali i da ih slušamo, da vidimo šta je to zapravo što njih zanima na internetu i društvenim mrezama.
KAKO DECA OTKRIVAJU INTERNET
PULS: Kada deca otkrivaju društvene mreže? Na većini društvenih mreža postoji starosni limit za registraciju, ali deca često slažu i otvore svoj profil mnogo ranije nego što je to predviđeno? Kakve su posledice preuranjenog uključivanja na društvene mreže? Ko za to treba da snosi odgovornost ako se nešto štetno desi po fizički i intelektualni razvoj deteta? I njegovo dečje dostojanstvo, takođe.
JONEV: Moram priznati da kod roditelja ne postoji još uvek ta vrsta straha, i nekako i dalje se stiče utisak da roditelji, kada je reč o bezbednosti na internetu, nekako tu temu zapravo stavljaju po strani, i nekako guraju pod tepih, a činjenicno je stanje da nama deca danas jesu izložena velikim brojem opasnosti na društvenim mrezama. Prosto smo svedoci proteklih nekoliko meseci, ali i proteklih godina da su zastupljeni užasavajući digitalni uzori. Svedoci smo da je toliko nasilništva i toliko mržnje na internetu, da se ne zna ni kako to moze više da se iskontroliše, ne zna se kako da se blokira takva situacija. Trgovina ljudima i trgovina organima se dešava pre svega na internetu. Seksualna eksploatacije dece na internetu je jedan od nažalost najrazvijenijih nelegalnih biznisa trenutno u svetu. Trgovina drogom i kupovina oružja se danas takođe može kupiti preko interneta na nekim sajtovima ili putem društvenih mreža na veoma lak način, sto je užasavajuće.
Kada sam malo pre pomenula i to digitalno nasilje, svako treće dete, svaki treći đak je doživeo neku vrstu sajber uznemiravanja, i samo ta informacija treba da nas uplaši i da nas zabrine i da za početak krenemo da menjamo pravila u sopstvenoj porodici i da se što više aktiviramo kada je reč o bezbednosti na internetu.
Sve IT tehnološke kompanije, i svi vlasnici društvenih mreža, one lepo peru ruke, one su lepo navele u svojim politikama korišćenja – deci ispod 13 godina nije mesto na našim platformama, jer nisu dovoljno zrela, nemaju dovoljno socijalnih veština da bi mogli biti aktivni učesnici ovih virtuelnih zajednica. Ali činjenicno stanje je da su deca, pa čak i mlađa, vec sa sedam – osam godina, najaktivniji, i najranjivija grupa korisnika upravo tih društvenih mreža.
Svaka društvena mreža, koliko god da su im usta puna floskula da brinu o bezbednosti korisnika, pogotovo najmlađih, činjenicno je stanje da oni rade jako malo da bi se onaj sadržaj i one aktivnosti koje nam decu ugrožavaju skinule sa ovih platformi.
Užasavajuće je što se toliko pominje ta veštačka inteligencija i da ona pomaže društvenim mrežama da pojedine neprimerene sadržaje sklanjaju da ne bi uznemirili korisnike, ali kad pogledate koji je najveći broj pregleda koji se dešava na svakoj društvenoj platformi, to je sadržaj koji je neadekvatan, nasilan, brutalan i koji promoviše apsolutne antivrednosti.
To dovoljno govori zapravo da jesmo u problemu ako se uzdamo samo isklučivo u društvene mreze. Ne postoji cenzura na društvenim mrezama, jako retko će se određeni sadržaj skinuti. Kada pričamo o društvenim mrežama, da ne zaboravimo i X, tiktok, instagram pa čak i facebook, prosto se nekako oslanjaju na nas korisnike da ćemo određeni sadržaj mi da prijavimo da bi on bio uklonjen, a deca jako često ni ne znaju za tu opciju da bi neka društvena mreža mogla da odreaguje da skine neki neprimereni sadržaj.
Ako nas troje prijavi taj sadržaj, algoritam neće reagovati. Ako nas tri hiljade odreaguje, to će biti znak veštackoj inteligenciji da to nije kako treba i onda će se uzeti u razmatranje da se pojedini video klipovi skinu. Jedan od primera jeste prenošenje ubistva pre nekoliko nedelja u Bosni i Hercegovini. Prosto je neverovatno da snimak oduzimanja zivota jedne žene traje dva sata, da sama društvena mreža ne reaguje, a da veliki broj pratilaca gleda kako ubica u tim trenucima čini jedno gnusno delo. To nam dovoljno govori zapravo, koliko sve te priče društvenih mreža o brizi korisnika zapravo apsolutno ne piju vodu.
PULS: Kako to objašnjavate? Kako je moguće da u trci za profitom stradaju očigledno stradaju mališani i njihovi interesi? Gde je nestala empatija? Kako se izboriti sa tim? Ako su zabrane već nemoguće na samom internetu, mogu li roditelji i prosvetni radnici da nešto efikasno preduzmu i spreče napade na decu na društvenim mrežama?
JONEV: To je nešto što nas apsolutno sve brine, ne samo strućnjake i psihologe, nego svakog roditelja treba da zabrine gde je nestala empatija, šta se desilo sa ljudskošću, gde su neke moralne norme. Šta nam se desilo kad očito uživamo u nasilju, kada uživamo u užasavajućim snimcima, kada uživamo u patnji. Sa druge strane, prosto poroci tih govora mržnje na internetu i užasavajućih komentara dosta govore zapravo da smo postali toliko isfrustrirani i toliko u boli i patnji da jedini način da se mi ratosiljamo naše patnje jeste da nekom drugom nanesemo bol.
To je nešto na ćemu treba svi da radimo zajedno i složno, ovo nije posao jednog čoveka ili jednog roditelja, nego zapravo nešto na čemu društvo treba da radi zajedno, da nađemo zajedničko rešenje, da nađemo konsenzus kako se zajednički boriti protiv nasilja i kako pre svega da na našu decu i na generacije koje dolaze prenesemo te neke lepe vrednosti, neke lepe stvari, od tolerancije do poštovanja, ljubavi, mira, a ne da toliko pričamo i u prvi mah stavljamo crnu hroniku i negativnosti i nasilje koje su zapravo suštinski zaista postali deo naše svakodnevnice. I ono što uvek kažem, lako ćemo menjati sistem, ali hajde da za početak krenemo od sopstvenog doma. Sve te vrednosti i vrline se stiču u porodici, i uvek apelujemo na roditelje, jer znamo da jako velika odgovornost na njima, i da im uopšte nije lako u današnje vreme.
Moramo da se mnogo vise uključimo u život nase dece, moramo da budemo tu, moraju deca da znaju da smo tu, da im stitimo leđa, i moramo mi da ih usmeravamo tom stazom, i životnom i kada je reč o realnom svetu, i ovom virtuelnom, i da zajedničkim snagama se borimo da budućnost, ali i sadašnjost naše dece bude mnogo mirnija nego što je sada.
SA ILI BEZ TELEFONA NA ŠKOLSKIM ČASOVIMA
PULS: Počela je nova školska godina i staro pitanje nikad nije bilo aktuelnije. Da li bi trebalo zabraniti ili ograničiti upotrebu mobilnih telefona tokom nastave za decu nižih razreda osnovnih škola? Kakva su iskustva u svetu?
JONEV: Holandija je bila jedna od prvih država u Evropi koja je dozvolila pristup mobilnim telefonima u škole, i danas je jedna od prvih država u Evropi koja ukida apsolutno tu opciju, jer su istraživanja, praksa i realnost pokazali da mobilni telefoni na času ne pomažu puno deci. Ne samo da im ne pomažu tokom nastave, nego prosto kvare koncentraciju, pažnju, i mnogo gube od same nastave, jer su fokusirani i pre razmišljaju ne o onome sto uče, nego su ispod stola i gledaju u ekrane.
Veliki broj država se trudi da posavetuje škole da razmotre da bude zabranjena ili makar ograničena upotreba mobilnih telefona.
U Republici Srbiji, na primer, Ministarstvo prosvete jeste dozvolilo školama da one to na svom nivou urede, međutim, da bi škola mogla nešto ovako da donese kao akt, potrebna je pomoć između ostalog, saveta roditelja. Tako da ponovo na roditeljima je ta odgovornost i njihova dobra volja, da zapravo oni budu ti koji će savetovati svoju decu da ne nose i ne koriste mobilne telefone na času.
PULS: A šta mislite o ideji da se ispred učionica izrade ormarići gde bi deca mogla da odlože mobilne telefone do velikog odmora na primer ili do odlaska kući?
JONEV: Kao sto sam i istakla Ministarstvo prosvete jeste ostavilo tu slobodu zapravo školi, da škola bude ta koja ce odlučiti. Ali škola to ne može uraditi na svoju ruku, nego je prosto potrebna saglasnost saveta roditelja. Ono što jeste jako veliki problem i to znam prosto iz svog iskustva, jer zaista jako puno putujem i držim predavanja upravo o bezbednosti dece na internetu, i nekako u razgovoru sa prosvetnim radnicima i direktorima jako često pitam: “pa dobro, da li ste razmišljali zapravo o toj ideji da prosto mobilni telefoni ne budu tu kada je makar tih 45 minuta, jedan čas u pitanju”. I veliki broj njih mi je iskreno rekao: “pa, da, mi zelimo, mi smo imali te inicijative, ali prosto roditelji nisu saglasni sa tom idejom, jer žele u svakom trenutku da znaju gde je njihovo dete”.
Ja ovde sada moram da naglasim, prosto smo svedoci da je ovo bila jedna jako teška godina za sve nas, pogotovo za roditelje i da smo svi zbunjeni i svi preplašeni, i sa jedne strane jeste razumljiv strah roditelja da u svakom trenutku žele da znaju gde je njihovo dete.
Sa druge strane ne treba da idemo u paranoju, da u svakom trenutku želimo odmah odgovor od svog deteta. Prosto ako znamo da smo ga poslali u školu, znamo gde je, znamo da ima obaveze u školi i na nastavi onda ne treba da ga konstantno njega ili nju maltretiramo porukama ili pozivima, jer teško ako je baš nešto hitno i sama škola moze da obavesti učenika ili roditelja da se nešto desilo.
Ja sam imala tu sreću da sam držala predavanja upravo u Požarevcu, u Osnovnoj skoli “Dositej Obradović” koja je jedna od prvih, čini mi se možda čak prva škola u Srbiji koja jeste zabranila upotrebu mobilnih telefona, i ono što moram zapravo reći jeste da je digitalno nasilje među decom izuzetno smanjeno, i od velikog broja škola u Braničevskom okrugu koje sam posetila u nekoliko gradova, ovo je jedna od škola koja ima namanji broj zabelezenih situacija digitalnog nasilja i to može biti jedno od potencijalnih rešenja kako da smanjimo to digitalno nasilje.
Problem sa digitalnim nasiljem je što se ono ne dešava samo tokom škole, digitalno nasilje je takvo da napadač žrtve može da maltretira 24h dnevno, sedam dana u nedelji, može noć, prosto ne mora se nasilje dešavati tokom školskih obaveza, ali su deca kada nisu izložena mobilnim telefonima, i kada ne provode svaki slobodan minut ispred mobilnog telefona, došli do onog stadijuma kada su zapravo komunicirali, pričali su, upoznavali su se i digitalno nasilje jeste bilo smanjeno.
UNESCO je organizacija Ujedinjenih nacija koja je takođe pre nekoliko nedelja izašla upravo sa tim preporukama na globalnom nivou, da se mobilni telefoni smanje, kada je rec o školama i videćemo da li su naučili neke pouke na osnovu proteklih nekoliko meseci i videćemo kakva će situacija biti i u ovoj školskoj godini.
Ono što bih ja volela da verujem je to da su ovog leta roditelji mnogo više pažnje posvetili svojoj deci, pričajući, razmenjujući misli, slušajući decu, i da su uspeli da naprave veći uvid u detetova interesovanja i zanimanja. Želim da verujem da deca nisu provela tri i po meseca samo na mobilnim telefonima, nego i da su u svom domu dobijali izuzetno bitne životne lekcije, i s toga se nadam da ne bi trebalo da se dešavaju veće scene nasilja u ovoj školskoj godini. Videćemo, školska godina je tek počela, i opet, kao što uvek kažem, zadatak svih nas, i medija, i nas stručnjaka koji se bave ovom oblašću, i nastavnika i roditelja, svakog člana ovog društva je da se zajedničkim snagama potrudimo i radimo na tome da našoj deci obezbedimo sigurnu, bolju, i bezbedniju budućnost, i u realnom svetu i na internetu. A to uopšte neće biti lak zadatak, ali prosto moramo da se ujedinimo kada je ova tema u pitanju.
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
