ZVEČAN, 22. jun – U porodici Ilić slikarstvo nikada nije bilo samo hobi. Ljubav prema platnu, bojama i umetnosti prenosila se sa generacije na generaciju, a danas priču o stvaralaštvu nastavlja akademski slikar Marko Ilić, sin jednog od najpoznatijih umetnika sa ovih prostora Baneta Ilića.
Dok Zvečanci i danas pamte raskošni talenat Baneta Ilića, njegov sin Marko nastavlja porodičnu tradiciju i priprema svoju samostalnu izložbu. Kako ističe, iako se u mladosti više bavio sportom, odrastanje uz oca umetnika odredilo je njegov životni put.
„Više sam se bavio sportom, ali uz oca to mi je više bio hobi. Kada radiš nešto, uvek imaš papir, boje – kod nas je to uvek bilo prisutno. Onda me je to baš privuklo i, kada sam malo odrastao, negde u srednjoj školi, rodila mi se ideja da upišem Akademiju. Tako je sve krenulo“, priseća se Ilić.
Otac mu je, kaže, bio najveća podrška i znanjem i psihološki.
„Tako je to počelo i, evo, traje do danas. I brat je završio Akademiju, a sada je i njegova ćerka, moja bratanica, na Akademiji. Dakle, postoji porodična tradicija bavljenja umetnošću.Na Akademiji se mnogo radi, ali ipak mislim da sam više naučio od oca. Te neke cake, da tako kažem – mešanje boja, izbor materijala i slično – to je neprocenjivo iskustvo koje sam stekao od njega. Naravno, svaka čast profesorima na Akademiji, ali nekako sam sa njim sam bio prisniji, pa je lakše ukazati na greške i iskreno reći sve, bez ulepšavanja. Mislim da sam upravo zahvaljujući njemu stigao dovde i postigao ovo čime se danas bavim“, iskren je Ilić.
Pored slikarstva, Marko se bavi i ikonopisom na drvetu, za koji kaže da zahteva mnogo više preciznosti i discipline.
„Ta tehnika je malo drugačija od slikarske. Slikarstvo ipak traži više slobode, dok u ikonopisu sve mora da bude precizno i u skladu sa kanonima. Tu ne možeš da izmišljaš nešto svoje, da menjaš boje ili uvodiš elemente koji ne pripadaju toj tradiciji. I to me veoma privlači. Zahteva mnogo više preciznosti, ali uspevam da ga uskladim sa slikarstvom. Bavim se i duborezom. Tako smo se brat i ja nekako podelili – on se bavi akvarelom, a ja slikarstvom na platnu, pa ne radimo iste stvari“, rekao je on.
Kako navodi, slikarstvo za njega predstavlja svojevrsni beg od svakodnevice i prostor u kojem pronalazi mir.
„Predstavlja beg od ove sumorne stvarnosti. Zaista se osećaš lepo, uzvišeno i mirno, naročito kada radiš u prirodi i kada si sam sa njom. Sve što radim zapravo odražava moja interesovanja – prirodu, more, sneg, planine, crkve. To su stvari koje me i inače zanimaju u životu, pa se na neki način dopunjujem kroz slikarstvo. Ono me ispunjava. Ne bih rekao da mi je to hobi, jer je to moja profesija, ali je neverovatno lepa profesija koja daje više nego što ti njoj daješ“, kaže Ilić.
U susret izložbi koja je u pripremi, ističe da će najveći deo radova biti predstavljen u akrilnoj tehnici, iako radi i u ulju i na drvetu.
„Na ovoj izložbi, koju izlažem, uglavnom predstavljam radove rađene akrilom, ali radim i u ulju, kao i na drvetu. I nekoliko takvih radova biće izloženo. Akril koristim u poslednje vreme zato što se brže suši. Međutim, ulje je ipak plastičnije i čini mi se da daje bolji rezultat. Kompozicija deluje bogatije, a i sama plastičnost slike je izraženija. S druge strane, akril je veoma zahvalan za rad, a većina ovih platana urađena je upravo tom tehnikom“, objasnio je naš sagovornik.
Kada je reč o radu u drvetu, najčešće koristi orah, koji smatra najpogodnijim materijalom za duborez i oslikavanje.
„Ja isključivo koristim orah. Orah ima lepu strukturu i boju i zato mi se posebno dopada. Uglavnom radim na orahu, mada se desi da koristim i trešnju ili šljivu, odnosno vrste drveta koje imaju zanimljivu boju i teksturu. Radim posebnom tehnikom u kojoj drvo blago palim kako bi dobilo starinski izgled. Uglavnom je to orah. Pokazao se kao najbolji i za duborez i za slikanje na drvetu“, kaže Ilić.
Bavi se i pedagoškim radom, kao profesor likovne umetnosti u Osnovnoj školi „Branko Radičević“ u Severnoj Mitrovici. Uveren je da se talenat kod dece može prepoznati veoma rano, ali da je ljubav prema umetnosti presudna.
„Ljubav je najbitnija u svemu. Ako nemaš ljubavi prema tome čime se baviš i radiš nešto samo reda radi, to se kod dece odmah vidi. Deca su iskrena i kod njih se to vrlo lako prepoznaje. Mi smo jedno vreme pokušavali da organizujemo školu slikanja, ali nam je to oduzimalo mnogo vremena, zbog posla, porodice i sopstvenog rada. Koliko znam, u Mitrovici postoji škola slikanja, u Zvečanu mislim da nema. Uvek podržavam decu koja žele da se bave umetnošću. To je zaista lepo zanimanje. Koliko je isplativo kod nas, to zavisi od mnogo faktora, pre svega od ekonomske situacije stanovništva. Ako neko ima malu platu, neće kupiti sliku jer postoje prioritetnije stvari. Ipak, to je lep poziv. Čak i ako neko ne želi profesionalno da se bavi umetnošću, preporučujem da mu ona bude hobi. Kada čovek ima vremena da se posveti umetnosti, ona ga ispunjava. Kao i svaka druga umetnost“, siguran je Ilić.
Govoreći o porodičnoj tradiciji, Marko je pomenuo i svoju bratanicu, koja je nakon završene srednje umetničke škole u Kraljevu nastavila školovanje na Akademiji umetnosti u Severnoj Mitrovici.
„Veoma mi se dopada kako radi, a i profesori je mnogo hvale, bez ikakvog preterivanja. Moram da kažem da je i njoj i nama bilo mnogo lakše jer smo imali poznatog oca. Danas je veoma teško sam graditi karijeru, nositi se sa kritikama i probijati se na umetničkoj sceni. Mi smo već imali utabanu stazu koju je postavio Bane. Zahvaljujući tome bilo nam je lakše da uđemo u umetnički svet, da nas pozivaju na kolonije i izložbe, da ljudi dolaze da kupuju naše radove. Lakše je kada ljudi znaju za Baneta, pa onda za njegove sinove, a sada i za unuku“, objašnjava Ilić.
Porodica Ilić posebno značajnim smatra likovnu koloniju i kulturnu manifestaciju „Sokolica“, čiji je Bane Ilić bio jedan od osnivača.Ove godine biće održana 30. jubilarna kolonija krajem avgusta, a u planu je i posebna izložba posvećena radovima na drvetu
Ilić navodi da je odluka da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu sazrela nakon smrti njegovog oca.
„Iskreno, najveću inspiraciju za ovu samostalnu izložbu dobio sam nakon očeve smrti. Imao sam mnogo radova, ali nikako da ih sakupim na jednom mestu. Neki su poklonjeni, neki prodati, a sada sam poželeo da pokažem da neko nastavlja da radi i posle njega.Naši prijatelji, kupci i ljudi koji nas poznaju znali su čime se bavimo, ali šira javnost uglavnom nije. Kada organizujete izložbu, ljudi to vide, čuju za nju i upoznaju se sa vašim radom“, kaže.
Posebno je izdvojio kombinovanu tehniku rada špahtlom i četkom, koju je naučio od svog oca. Iako se sa različitim slikarskim tehnikama upoznao tokom studija na Akademiji, ističe da je iskustvo učenja neposredno od oca bilo neuporedivo vrednije. Rad špahtlom smatra izuzetno zahvalnim i bliskim svom umetničkom izrazu, dok znanje i veštine koje mu je otac preneo opisuje kao neprocenjive. Upravo to nasleđeno iskustvo i danas predstavlja važan deo njegovog stvaralaštva, a činjenicu da mu je otac bio i učitelj smatra velikom životnom privilegijom.
Izložba je održana u bašti Doma kulture u Zvečanu, gde se okupio veliki broj ljubitelja umetnosti, prijatelja i poštovalaca rada autora. Posetioci su u prijatnoj atmosferi imali priliku da pogledaju izložena dela i upoznaju se sa stvaralaštvom umetnika koji nastavlja porodičnu tradiciju.
Najbolja potvrda umetničkog traga porodice Ilić iz Zvečana jeste činjenica da je gotovo nemoguće pronaći dom, lokal ili ustanovu na severu Kosova, a i šire, u kojoj se ne nalazi bar jedna njihova slika. Bilo da je delo Marka, Blaža ili njihovog oca Baneta, njihova platna već decenijama daju dušu domovima i svedoče o porodičnoj tradiciji i talentu koji se prenose sa generacije na generaciju.
Izvor i foto: Kosovo Online
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
