SEVERNA MITROVICA, 17.mart – Srbi na Kosovu naviknuti su da čuvaju živote, imovinu, svetinje, ali i tragedije, jer znaju da će im u suprotnom sve biti oduzeto, uništeno i spaljeno, a počinioci zločina ostati nekažnjeni. Na 17. mart posetili smo Lipljan, Čaglavicu i Kosovo Polje, mesta koja su na današnji dan 2004. godine pretrepela teror, nasilje i žrtve, ali iz kojih Srbi i dalje poručuju da su preživeli, i da je to jedino važno.
Na današnji dan pre 21 godinu počeo je trodnevni pogrom Srba na Kosovu, a neposredni povod za to bila je vest Radio televizije Kosova o tome da su Srbi navodno odgovorni za utapanje trojice albanskih dečaka iz sela Čabra u reci Ibar, na severu Kosova, 16. marta 2004. godine, što je ubrzo demantovao Unmik.
Nasilje Albanaca prema Srbima i srpskoj imovini krenulo je na severu Kosova, u Severnoj Mitrovici, zatim se prelilo na Čaglavicu, Prištinu, Podujevo, Vučitrn, Istok, Đakovicu, Lipljan, Uroševac, Vitinu, Suvu Reku, Obilić, Prizren, Gnjilane, Kosovsku Kamenicu, Peć…
Tokom pogroma koji je trajao 17, 18. i 19. marta ubijeno je osam Srba, povređeno najmanje 170 i proterano njih više od 4.000. Porušeno je oko 900 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture. Zauvek su uništene brojne ikone i nepokretna kulturna dobra. Etnički je očišćeno više mesta.
U obračunu sa pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti stradalo je i 11 Albanaca. Povređeno je i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili sa lokalnim Albancima.
Pogrom 17. 18. i 19. marta događao se naočigled prisustva više hiljada pripadnika međunarodnih mirovnih snaga Kfora i Unmika.
Srbe koji žive na Kosovu mart mesec podseća na tragične događaje, početak Nato bombardovanja i pogrom, a najbolnije početak proleća doživljavaju oni kojima su tih dana stradali članovi porodice, prijatelji, komšije ili imovina.
Zoran Simijonović je 17. marta, kao i obično, sa porodicom bio u Lipljanu, ne sluteći da će već narednog jutra njegova kuća biti spaljena, a on sa suprugom, troje male dece i roditeljima biti proteran sa ognjišta.
On ističe da mu je jako bolno da se priseća tih dana i posle 21 godine, navodeći da je 17. mart je bio refleksija događaja iz Prištine.
„Mi smo bili u severnom delu Lipljana, gde je mahom živelo najviše Srba i pod zaštitom smo bili finskog Kfora. Na početku ulice bilo je borbeno vozilo, koje je bilo stalno na dežurstvu. Mi smo imali kuću na sredini ulice i nismo primetili šta se dešava. To se dešavalo negde u popodnevnim časovima, od 17 sati pa nadalje. Čuli smo neke zvuke, ali ništa nismo očekivali, smatrali smo da smo zaštićeni. Međutim, posle izvesnog vremena čuli smo žagor u ulici, kada smo supruga i ja izašli, šta smo imali da vidimo, ulica poptuno gori, naša kuća je bila u središnjem delu, vidimo da oni već ulaze, masa ogromna, puna ulica, pale sve pred sobom, ulaze nam u dvorište. U kući smo bili supruga, ja i troje dece, jedno pet godina i dvoje od po četiri, majka i otac. Njih sam sklonio u unutrašnjosti kuće, odmah su nam bacili bombu bočno, pošto smo bili na raskrsnici, bačena nam je bomba u dnevnom boravku. Pored nas je bio još jedan bračni par, bilo je golgote, sve je živo gorelo, a mi smo bili zatočeni u kući“, priča Simijonović.
On navodi da je njegovu porodicu, i komšije, Unmik tek iz trećeg pokušaja uspeo da evakuiše.
„Jednostavno nismo imali šanse da izađemo. Tri puta nas je Unmik policija izvlačila iz kuće, tu porodicu i nas, toliko je bilo mase ljudi, jedan deo u Gracku, a drugi deo na raskrsnici prema Novom Naselju. Tog dana naša kuća nije zapaljena, te večeri i nas su smestili u Suvom Dolu“, navodi on.
Simijonović se priseća i da Kfor u tim trenucima nije činio gotovo ništa da zaštiti narod.
„Mi smo sutradan, u tri sata ujutru, dobili dojavu da nam se kuća pali. Finski Kfor je imao dve baze, jednu u centru Lipljana, jednu ispred Suvog Dola. Supruga i ja smo pešice otišli da im se obratimo, izašao je vojnik, pitali smo da nam pomognu, pale nam kuću u centru, rekli smo. On se vratio nazad i rekao, izvinite, nije bezbedno, ne možemo da vam pomognemo. Na njihovu veliku sramotu, oni su navodno došli da štite, uvode red, a jednostavno su samo pobegli. Šta mogu da kažem o takvoj vojsci, organizaciji, sve najgore. Oni nama kažu, ne možemo, a bilo ih je dva kontigenta, mi odemo pešice, šta da vidimo, Kfor je obezbeđivao zapaljene kuće, maltene. I gledamo, supruga je kroz prozor uzela neke stvari i vratili smo se pešice. Imali smo kuću, više objekata, proizvodni pogon, to mi je sve zapaljeno, a ono što nam nije zapaljeno, pokrali su nam posle toga, zatim smo se selili i ponovo vratili u Lipljan i do dana današnjeg smo i dalje tu“, ističe Simijonović.
Tokom trajanja pogroma u Lipljanu je zapaljeno oko 30 kuća, bilo je pokušaja da se unište i crkve, dok se Lipljanci od 17. marta nisu oporavili ni danas.
„Tada je bilo otprilike oko 2.000 Srba, danas ima oko 400. Same brojke govore koliki je udarac to bio za naš narod i mislim da se nismo oporavili do dana današnjeg. Mi koji smo ostali, u veoma malom delu, sećamo se tih stvari, međutim, oporavili se nismo. U gradu gde smo bili većina od preko 90 odsto, ostali smo minorna manjima, tako da nam nije lako“, navodi on.
Među prvima na udaru srpskih sredina južno od Ibra bila je Čaglavica, udaljena od Prištine samo nekoliko kilometara, gde je samo dva dana pre početka nasilja, 15. marta, ranjen Jovica Ivić, tada srednjoškolac.
Ivić je 15. marta pogođen sa pet metaka, ali je nakon pomoći lekara i osmočasovne operacije preživeo.
„Vest se brzo pronela selom, iste večeri, takoreći, Jovica se vraćao iz prodavnice, nije bilo struje u tim trenucima, i kada je prolazio pored magistralnog puta zaustavio se auto, mislim da je tada pričao da je bila crvena golf trojka, da su ga pozvali da im navodno nešto objasni i kada je prišao do automobila oni su pucali u njega“, navodi meštanin Čaglavice Marko Marković.
- mart je, kako ističe, počeo velikim protestom Srba u Čaglavici, koji su revoltirani zbog pokušaja ubistva Jovice Ivića želeli da iskažu neslaganje sa onim što se dešava, i stanu na put zločinima i ubistvima, međutim, ističe da je kao odgovor na sve to usledio napad više hiljada albanskih ekstremista iz pravca Prištine.
„Kao rezultat tih napada spaljeo je oko 10 kuća u samom selu, ali ono što je najgore od svega toga jesu posledice martovskog pogroma, jer posle tog događaja ništa nije ostalo isto, ljudi su potpuno drugačije posmatrali situaciju, budućnost na ovim prostorima, shvatili su da su oni potpuno sami, nezaštićeni i da u svakom trenutku mogu doživeti sudbinu svojih sunarodnika iz 1999. godine, i u takvoj situaciji strah je intenzivirao i naglo pokrenuo kako seobu, tako i prodaju, što oranica, njiva, a kasnije i kuća. Kao logičan sled takvih događaja došli smo i situaciju koju imamo danas“, rekao je Marković.
Sveštenik Dragiša Jerinić je 2004. godine bio paroh u Kosovu Polju. On navodi da je 17. i 18. mart jako teška i ružna priča koju mnogi žele da zaborave.
„Boraveći i živeći u tom periodu u Kosovu Polju, nekada gradiću sa više od 95 odsto stanovništva srpskog prekla, dolazi do situacije da je za ta dva dana sve ono što je srpsko nastradalo. Spaljena je crkva Svetog Nikole u Kosovu Polju, bačen je molotovljev koktel na crkvu Svete Katarine u Bresju, spaljen je Dom zdravlja, osnovna i srednja škola, srednjoškolski centar poznat kao Sveti Sava, pošta i deo železničke stanice gde su Srbi išli na posao i odakle su radili putujući put Zvečana i dalje“, ističe on.
Za većinu Srba koji su nakon bombardovanja ostali u Kosovu Polju, 17. mart bio je presudan.
„Srbima preostalim do martovskog pogroma, koji su uspeli nekako da prežive od 1999. godine, do 2004., 76 porodica, spaljena su im kompletna domaćinstva, uništena su 132 objekta koja su pripadala Srbima u ličnom vlasništvu i sve ostale institucije su spaljene i uništene. Do dana današnjeg ostalo je jedino da su crkve stavljene u bogoslužbenu upotrebu, da su obnovljene, ali ne u potpunosti, recimo Crkva Svetog Nikole u Kosovu Polju, jer ono što je stradalo u paljenju, unutrašnjost crkve, još ima tragova na freskama i ikonama“, podseća on.
Svešetnik Jerinić tvrdi da je 17. i 18. mart dugo pripreman i organizovan „od strane većine tajnih i špijunskih službi iz Evrope i Amerike“, a da su, kako ističe, Albanci bili samo izvršioci.
„To vidimo mi koji ovde živimo, zato što niko nije odgovarao za te zločine, niko nije odgovarao ni za ljude koji su nastradali“, rekao je.
Podsetio je da je u Kosovu Polju 17. marta živ spaljen Zlatko Trajković.
„On je sa suprugom bio u jednoj kući gde su radili, jer su čistili domove gde su stanovali Unmikovi policajci. Kada su krenuli iz tog doma i dvorišta da izlaze, krenući svojoj kući, njih je rulja presrela, isprebijala, ženu na svu sreću manje, pa je ona i pobegla, a Zlatka su isprebijali, bacili u kanal pored puta, gde su ga i palili. Da niko ne odgovara za takav zločin to može samo u saradnji sa nalogodavcima i organizatorima“, ističe otac Dragiša.
Tokom pogroma, podseća svešetenik, nastradalo je 35 verskih objekata na Kosovu, među njima i crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu koja je pod zaštitom Uneskoa, a koja, kako ističe, još nije obnovljena.
„Da je bilo volje ili malo mudrosti moglo je puno toga da se organizuje, da se popravi, ali oni koji su to organizovali, oni su želeli da mi nestanemo odavde. Nisu uspeli u toj svojoj namerim jer mi znamo da je Bog na našoj strani, i samo kroz veru u Boga, poštovanju njegovih svetih i udruživanju naših snaga, možemo polako da se organizujemo i da živimo na jedan dostojanstven način. Treba puno snage i volje za sve to, ali ako znamo šta čuvamo, šta je naša dužnost i obaveza, jer mi smo ove prostore nasledili od naših svetih predaka, naši sveti preci Nemanjići su mnogo gradili na Kosovu i Metohiji, i oni su se pored toga što su bili vladari, odricali mnogo toga da bi sagradili svetinje, da se u njima okupljamo i molimo i da sačuvamo i ove prostore i svoj život ovde dostojno“, istakao je sveštenik.
Mirjana Marković iz Kosova Polja, koja i dalje uz manji broj Srba živi u tamošnjem naselju, Mašinskom parku, tvrdi da su celokupna dešavanja tog dana bila zastrašujuća.
„Jezivo, masa ljudi koja ide, pali, ruši i gazi sve pred sobom. Dete mi je imalo devet godina, ne znaš da li da spašavaš dete ili glavu. Stara majka u jednom delu Kosova Polja, mi u drugom. Prošli smo kroz tu razjarenu masu sa deteom, došli do Ugljara. Majka je posle par sata bila izbačena iz stana na ulici, posle 40 godina sticanja svega toga, izašla je sa jednom kesom, hvala Bogu živi i zdravi. Ostali smo živi što je najbitnije u celoj priči“, navodi Marković.
U Kosovu Polju je nasilje krenulo oko podneva, priseća se.
„Bila je jedna pucnjava na bivšeg kolegu koji se kretao prema Kuzminu, i onda, kako je odmicalo vreme, negde oko pola tri, kada smo mi već krenuli kući, krenula je da gori škola, pa onda Dom zdravlja, a zatim i kuće, jedna po jedna, nisu imali uopšte poštovanja, ni prema starim ljudima, ni prema deci, ni prema kome. Nemilosrdni“, tvrdi Marković.
Zaštite nije bilo ni od Kosovske policije, ni od Kfora, tvrdi Marković.
„Ni u jendom trenutku nas niko nije zaštitio, KPS policija, koja je navodno pravila kordnon da se ne dođe do Doma zdravlja, maltene se grlila sa ljudima koji su bili u masi, sa huliganima i ubicama. Kfor se pojavio posle dva dana, konkretno u Mašinskom parku, oni su došli posle dva dana. Da li je to bio scenario, dogovor ili šta već, to samo oni znaju i neka nose na duši“, ističe Marković.
U Mašinskom parku, gde su do 2004. godine živeli Srbi, ostalo ih je dvadesetak, tvrdi Marković.
„Nakon toga se živeli pod velikom dozom straha, mada, mogu da kažem da većina ljudi koja je bila u toj masi nije bila iz Kosova Polja, jer sam rođena u Kosovu Polju i sve vreme bila tu, nisam te ljude poznavala,verovatno Drenica, ili okolina, ili ko već zna odakle. Mašinski park je do 2004. godine, do marta meseca bio pun, čisto srpski, nakon toga je krenulo osipanje“, pojašnjava Marković.
Posle pogroma nad Srbima, uhapšeno je 270 Albanaca, 143 osobe su osuđene, većina na novčane kazne, a 67 njih osuđeno je na zatvor, ali ne i glavni akteri.
Ubijeni Srbi
U opštini Kosovska Mitrovica ubijeni su Borivoje Spasojević (1941) i Jana Tučev (1968), u Lipljanu Nenad Vesić (1951), otac i sin, Dobrivoje (1955) i Borko (1984) Stolić ubijeni su u Drajkovcu, opština Štrpce, u Gnjilanu je ubijen Boban Perić (1952), profesor fizičkog vaspitanja u selu Kusce, u opštini Kosovo Polje ubijen je Zlatibor Trajković (1942) iz Kosova Polja, a u opštini Prizren, u prizrenskoj Bogosloviji Dragan Nedeljković (1943).
Uništene i oštećene crkve i manastiri
U Prizrenu su nastradale Bogorodica Ljeviška (14. vek), Crkva svetog Spasa (14. vek), Saborni hram svetog velikomučenika Georgija (1856), Crkva svetog Nikole Tutuceva (14. vek), Crkva svetog Georgija Runovića (16. vek), Crkva svete Nedelje (14. vek), Crkva svetog Pantelejmona (14. vek), Crkva svetog Kozme i Damjana (14. vek), Crkva svete Nedelje u Zivinjanu, Manastir Sveti Arhangeli (14. vek), kao i zgrada Bogoslovije Sveti Kirilo i Metodije i Episkopski dvor. U Orahovcu je uništena Crkva svete Nedelje (Kirijake, 1852), Brnjača. U Đakovici su nastradali Hram Uspenja Presvete Bogorodice (16. vek) sa parohijskim domom, Katedralna crkva Svete Trojice (razoreni su zvonici koji su preživeli miniranje 1999. godine) i Crkva svetog kneza Lazara u mestu Piskote. U Srbici je zapaljen Manastir Devič (15. vek). U Peći su uništene mitropolija sa parohijskim domom Crkve svetog Preteče i Krstitelja Jovana, Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Belom Polju (ponovo zapaljena) i Crkva svetog Jovana Preteče i Krstitelja u Pećkoj banji. U Uroševcu je nastradala Crkva svetog cara Uroša, u Kosovskoj Kamenici crkva u Donjoj Slapašnici, kao i crkva u Talinovcima, u Štimlju Crkva svetog arhangela Mihaila. U Prištini je zapaljena Crkva svetog Nikole (19. vek), u Kosovu Polju je zapaljena Crkva svetog Nikole i u obližnjem Bresju Crkva svete Katarine. U Vučitrnu je uništena Crkva svetog Ilije. U Obiliću je nastradala nova crkva. U Kosovskoj Mitrovici je uništena Crkva svetog Save, a u Podujevu crkva iz 1930. godine.
Izvor: Kosovo Online
Foto: Eparhija raško prizrenska
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
