GRAČANICA, 5.maj Pravoslavni vernici koji poštuju julijanski kalendar danas proslavljaju najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs – vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista.
Vaskrsom se za vernike završava najstroži i najduži post, tokom kojeg je najčešće posti na vodi, a običaji nalažu da vaskršnja jaja budu prvi mrsni zalogaji.
Jaja se, prema drevnom običaju, farbaju u crveno kao simbol prolivene Hristove krvi.
Za hrišćane je praznik vaskrsenja Hristovog praznik nad praznicima.
Isus je, prema jevanđeljima i verovanju, raspet u petak, u subotu je ležao u grobu, a u nedelju je vaskrsao iz mrtvih i tako pobedio smrt i svim ljudima darovao večni život.
Posle dana žalosti, na Vaskrs se ponovo oglašavaju crkvena zvona u znak radosti.
Zbog toga je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, jer suština hrišćanskog učenja označava Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih, kao pobedu vere i života nad smrću.
U pravoslavnim hrišćanskim crkvama se na Vaskrs otvaraju carske dveri na oltaru, čime se simbolično ukazuje da je Isus svojim vaskrsenjem pobedio tamu i smrt i otvorio rajska vrata i put spasenja čitavom ljudskom rodu.
U Srbiji je običaj da vaskršnje slavlje počne odmah posle jutarnje službe, a tada se vernici pozdravljaju rečima Hristos Vaskrse-Vaistinu Vaskrse.
Vernici SPC, Vaskrs obeležavaju tri dana, a crvenim slovom u crkvenom kalendaru, su pored prvog dana, obeleženi i Vaskršnji ponedeljak i Vaskršnji utorak. Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetla nedelja, a crkvene pesme koje se tada pevaju pune su radosti i veselja i pevaju se čak i u tužnim prilikama, na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
U Vaskršnjoj poslanici, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije poručio je da je Kosovo i Metohija „naša kolevka i naš dom“, u kojoj se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost i da se uvek treba moliti za braću i sestre na tim prostorima koji su živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretajavanja u Hristu.
„Kosovo i Metohija su i naša kolevka i naš dom. Na Kosovu i Metohiji, u Staroj Srbiji, nalaze se naši živi i naši pokojnici. Mrtvih nema. Mi smo Crkva živih. Mi smo hrišćanski narod, narod Golgote i Vaskrsenja. Mi smo narod hrišćanskog identiteta izraženog kroz zadužbine, koje čine najgušći molitveni venac hramova na svetu, venac koji smo ispleli na Kosovu i Metohiji. I to je istina što na gori stoji! Tu se prepliću naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Jer, ova sveta i krsnovaskrsna zemlja za nas nije obična teritorija nego upravo ona sveta zemlja iz koje će se probuditi i vaskrsnuti naše „polje suhih kostiju“. Treba da se uvek molimo i da budemo uz našu stradalnu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, koji su živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretrajavanja u Raspetom i Vaskrslom Hristu Gospodu, uz njih koji su meta nasilja samo zato što su pravoslavni hrišćani, pravoslavni Srbi, što su svoji na svome. Oni žive u takozvanom miru, u „miru” u kojem nema slobode, u „miru” u kojem ima samo straha i nepravde. Opet smo, kao i mnogo puta ranije, suočeni sa nedaćama i pritiscima, ali su nam svagda na umu reči svetoga proroka Nauma: „Ako i jesu u sili i mnogo ih ima, opet će se iseći i proći”.
Vaskrs je pokretan praznik, koji se određuje prema prirodnom kalendaru i uvek se vezuje za nedelju sa odstupanjem od 35 dana – od 4. aprila do 8. maja.
Uvek se proslavlja u prvoj nedelji punog meseca posle prolećne ravnodnevice i posle jevrejske Pashe, na osnovu odluke koja je doneta na Nikejskom saboru 325. godine, koju i danas poštuju sve pravoslavne crkve.
Pored vernika Srpske pravoslavne crkve, ovaj praznik proslavljaju danas i Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Gruzijska, Japanska i druge pravoslavne crkve.
Izvor i foto: Kosovo Online
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
