ŠILOVO, 27.decembar – U drugoj epizodi iz projekta “Surf and Protect” bavimo se zaštitom dece na internetu, sa posebnim fokusom na učenike tzv. “starijih” razreda osnovnih škola, zapravo decu uzrasta od 10 do 15 godina. O tome opširnije pročitajte u intervjuu sa ekspertkinjom iz ove oblasti Katarinom Jonev.
PULS: Deca su često žrtve digijatalnog nasilja. Šta se pod tim sve podrazumeva?
JONEV: Kada pričamo o digitalnom nasilju, veliki broj roditelja zapravo smatra da je u pitanju samo i isključivo neprilično ponašanje vršnjaka nad vršnjakom, a to znači da se sve to ogleda u vidu ucena, povređivanja, ružnih komentara, „fotošopiranja“ fotografija, pravljenje lažnih profila… Sve to jeste jedan oblik digitalnog nasilja.
Prosto, svako uznemiravanje koje dolazi posredstvom računara, tableta ili mobilnog telefona, tretira se kao digitalno nasilje i zaista jeste najrasprostranjeniji vid nasilja među našom decom, trenutno. Deca smatraju da su zaštićena time ako naprave lažni profil, da je anonimnost nešto što njima „čuva leđa“.
Međutim, ne smemo da ispustimo iz vida da je svaki oblik uznemiravanja na internetu, naročito onaj koji dolazi od strane predatora i pedofila takođe digitalno uznemiravanje, odnosno digitalno nasilje, tako da te slučajeve možemo da podelimo na dva dela: prvo koje dolazi od odraslih osoba sa jako zlim namerama (predatori, pripadnici sekti, kriminalnih grupa, terorističkih organizacija koje vrbuju decu putem društvenih mreža, pedofili), i drugo je neprimerena komunikacija koja je usmerena sa vršnjaka na vršnjaka.
PULS: U poslednje vreme, mediji su puni vesti o nasilju u školama, gde su i žrtve i nasilnici deca iz tzv. viših razreda osnovnih škola. Često ti incidenti počinju i završavaju na društvenim mrežama. Koliko društvene mreže i popularne aplikacije utiču na porast i intenzitet vršnjačkog nasilja?
JONEV: Nažalost, mi smo društvo koje je itekako suočeno sa nasiljem i od kada je korona počela, svi smo suočeni sa raznoraznim izazovima koje se tiču našeg mentalnog razmišljanja, ako tako mogu da kažem. I svi smo negde suočeni sa nekim i bolom, tugom i depresijom i primećuje se prosto ta frustracija. Takvim ponašanjem, između ostalog i na društvenim mrežama, šaljemo lošu sliku deci. Deca i mladi kopiraju nas starije. Ako oni vide da se mi ponašamo neprilično na internetu, na društvenim mrežama, oni će prosto takav model ponašanja usvojiti. A ako se roditelj ponaša neprilično, dete će to prihvatiti kao poželjan model ponašanja.
Ono što se postavlja kao mnogo veći problem jeste to što kada pričate sa decom i mladima kako oni doživljavaju digitalno nasilje koje se pre svega ogleda u klevetama, u ucenama, u širenju lažnih vesti, ostavljanju ružnih komentara, ružnih poruka, nažalost, deca će reći da je to normalno i uobičajeno ponašanje. Deca nemaju svest da je tako nešto apsolutno neprihvatljivo i da ne treba nijednog trenutka da prihvate tako neprilično ponašanje kao nešto što je normalno, jer nije normalno sejati mržnju, nije normalno nekome pričati ružne reči kao što to ne radimo u ovom realnom stvarnom životu. Tako nešto ne smemo da radimo ni na internetu, na društvenim mrežama.
Deca kada osećaju animozitet prema svom vršnjaku, to će nekako usmeriti kroz digitalni prostor, jer smatraju da su tako zaštićeni, da nema adekvatnih kazni, izgovoreno je, ali „samo smo se šalili, pa ništa nismo loše uradili, pa to svi rade…“ Ali, u tom trenutku oni ne vide pogled i ne vide oči vršnjaka kome nanose bol. A bol jeste velika.
Danas je digitalni svet našoj deci sve i nekad je čak mnogo bitniji nego ovaj realni, stvarni život. Prosto, kada deca rastu i kada su okružena digitalnim tehnologijama i kada su konstantno u tom virtuelnom svetu, oni to prihvataju kao deo svog bića i svog identiteta i svog života, tako da nasilje na internetu jeste neka vrsta poraza iz prostog razloga jer su deca to shvatila kao uobičajeno ponašanje. Ponavljam, na nama starima je da im objasnimo da takvo ponašanje ne sme biti prihvatljivo i da nije nešto što zapravo treba da rade kad je u pitanju njihovo digitalno bivstvovanje.
PULS: Većina aplikacija postavlja ograničenja u pogledu uzrasta korisnika na 12 i više godina i početak puberteta. Međutim, mnoga deca uspevaju da izbegnu ova ograničenja i otvore svoje profile. Zašto su ta ograničenja postavljena i čija je konačno odgovornost za neprijatnosti ili ozbiljnije probleme s kojima se deca mogu suočiti?
JONEV: Poslednjih nekoliko meseci zaista smo suočeni sa užasavajućim ponašanjem na internetu. Mnogo opasnosti je prosto izašlo na površinu i deca jesu najranjivija kategorija korisnika društvenih mreža.
Moram priznati da je jedno od najčešćih pitanja, čak i u komunikaciji sa roditeljima i prijateljima mnogi me pitaju: „Pa dobro, Katarina, zašto se ne zabrani tik tok? Eto deca umiru, deca se povređuju, dece ugrožavaju zdravlje, mnogo nas je tamo, mnogo je ružnih reči. Njihovo dostojanstvo je ugroženo.“ Sve se slažem, ali tik tok ne može da se ugasi. Tik tok je trenutno najpopularnija društvena mreža, ali daleko od toga da takvih situacija nije bilo na fejsbuku, da ih nema na snepčetu, da ih nema na društvenoj mreži bi rijal, i da ih nema na instagramu. I društvene mreže, da ne zaboravimo, one su tu pre svega zarad zabave i ako ikada iko od nas, ali retko to radimo, pročita ona pravila korišćenja kada se usudimo da napravimo profil, tamo postoji jedno pravilo kojim su društvene mreže „oprale ruke“ od odgovornosti. Oni su svi napisali sledeću stvar: deci ispod 13 godina nije preporučivo da imaju profile na toj društvenoj mreži. Smatramo da deca nisu emotivno zrela da budu samostalni učesnici virtuelnog sveta. Sa tom jednom rečenicom svaka društvena mreža na ovom svetu se ogradila i to zvuči u redu da deca prosto nisu zrela do nekog određenog uzrasta da se uključe.
U realnosti najveći broj dece zapravo, pa između ostalog i kod nas već sa sedam – osam godina, učenici prvih razreda osnovnih škola imaju svoje profile. Svojim imenom i prezimenom, svojom fotografijom itekako kreiraju sadržaj, ne samo da gledaju ono što drugi korisnici postavljaju, nego kreiraju sadržaj i učestvuju, između ostalog i kao komentatori u smislu da ostavljaju komentare, lajkove i slično. Šta je ovde problem? Problem je u tome što deca krše pravilo korišćenja, lažu. Da bi otvorili nalog na bilo kojoj društvenoj mreži ono što morate da ukucate su ime i prezime, da ostavite kontakt Emejl i odgovorite na pitanje kada ste rođeni, unesete datum rođenja. Deca su mudra. Deca znaju da ispod 13 godina ne postoji mogućnost da imaju samostalan profil. I šta urade? Slažu za godine. Veoma jednostavno. I onda veliki broj roditelja misli: „Ali dobro, eto društvene mreže brane deci ispod 13 godina da se uključe, ma, nije moje dete tamo“. Pa jeste! Zato što je čulo od starijeg brata ili sestre, od starijih vršnjaka kako se zapravo to radi, tako da oni već sa jako čudnim prvim utiskom stupaju u taj virtuelni svet, a to je – laž. I ne postoji mogućnost da bilo koja društvena mreža proveri da li se iza profila krije dete ili ne. Neki se pitaju: „Kako ne vide na osnovu profilne slike?“. Znate, pre nekoliko godina algoritmima je veštačka inteligencija preuzela proveravanje sadržaja koji se stavlja na društvene mreže, a veštačka inteligencija, koliko god bila mudra i korisna, ne može nikad da zameni ljudski mozak i ljudsko srce. I ne može uvek da prepozna da li je reč o detetu kao njegovom samostalnom profilu, ili je reč o recimo mami, tati koji koriste sliku svog deteta kao profilnu sliku. Čak algoritam ide daleko. Veštačka inteligencija se čak “potrudi” nekada da se sklone neki neprimereni sadržaji poput pedofilskog sadržaja, odnosno dečje pornografije, iako će često, recimo, pre skinuti devojčicu u baletskoj suknjici na predstavi, nego što će skinuti fotografiju i označiti kao neprimeren sadržaj sliku nagog deteta pored bazena. Ponavljam, veštačka inteligencija nema niti ljudski mozak, niti ljudsko srce. I ne sme se prosto ostavljati društvenim mrežama kada je u pitanju ovakva vrsta sankcija.
Društvene mreže su takođe mudre za još jednu stvar. Upravo su nama korisnicima dali tu mogućnost da prijavimo ako posumnjamo da je u pitanju dete ispod 13 godina na društvenoj mreži. Mi korisnici to iskreno i ne znamo, sem eto nas koji se sticajem okolnosti ovim bave, a to jeste edukacija o bezbednosti na internetu, iako će se retko neko zapravo usuditi da prijavi profil jer misle: „Pa dobro, svi su tamo, pa sva deca su tamo, nije to ništa toliko strašno.“
Treba pričati sa decom i to jeste uvek glavni savet. Od malih nogu zajedno roditelji treba da istražuju društvenu mrežu koja je u tom trenutku interesantna detetu, ne dopustiti da samostalno luta lavirintima, iz prostog razloga što će naići na jako neprimeren sadržaj, na osetljiv sadržaj, na ljude sa zlim namerama, pa čak, nažalost i na vršnjake sa zlim namerama. Ako želite da vaše dete bude aktivni učesnik virtuelnog sveta, moj je savet uvek isti – sedite sa njim ili sa njom, zajedno otvorite profil koji će biti zajednički, posvetite ga vašem kućnom ljubimcu, posvetite ga gradu koji jednog dana želite da posetite, posvetite čak i Mikimausu, ali kroz taj profil ćete Vi zapravo detetu pokazati na koji način se postavljaju slike, kako se podešava profil da bude privatan, kako se ograničavaju komentari da ne može svako sa zlim namerama da piše detetu. Da prosto bude sigurno i bezbedno, a kada vidi neko neprimereno ponašanje da ga prijavi roditelju. Šifra je zajednička, profil je zajednički. Na roditelju je, zapravo, da kada proceni da je dete emotivno zrelo i da može da se nosi sa svim onim što donose društvene mreže, tek tada da ga pusti da ima samostalan profil, ali da opet ima šifru, odnosno lozinku, odnosno pasvord.
Ono što bih takođe dodala i smatram da roditelji i te kako treba da znaju, je da se mnogo situacija na internetu na društvenim mrežama završava sa smrtnim posledicama. Prošlogodišnja situacija u Beogradu, kada je dečak od 10 godina zbog jednog izazova na tiktoku izgubio život, devojčica od 12 godina izgubila život u tom istom izazovu u Italiji… Užasavajuće su povrede koje se dešavaju. Više od 250 dece je u protekle dve godine izgubilo život samo zbog tik tok izazova. Logično je zapravo zapitati se: „Zašto neko ne sankcioniše ovakvo ponašanje? Zašto društvene mreže ne preuzimaju veću odgovornost?“ Zbog one čuvene rečenice koju sam malopre pomenula, a to je da su se ogradili tom rečenicom da deci ispod 13 godina nije mesto na društvenoj mreži.
Nije dovoljno samo reći: „Hajde da zabranimo ovu društvenu mrežu“. Moramo decu da ojačamo, da edukujemo kako da ih na pravilan način koriste. Društvene mreže su tu, pa su tu. Trenutno su najpopularnije svakako snepčet i tik tok među decom i među mladima. Među nama zrelijima malčice dominira instagram i nekako se uvek kaže da je starija populacija na fejsbuku. Ali doćiće neka druga društvena mreža. Evo birijal je već sada veliki trend među srednjoškolcima u Srbiji. Doći će neka mreža koja će verovatno ponuditi sličan sadržaj koji potencijalno može da ima užasavajuće posledice. Treba pričati sa decom kako da pravilno koriste društvene mreže, a da li je ta društvena mreža posvećena video klipovima, fotografijama ili selfijima, to je manje bitno.
Ali dete izvesti na pravi put jeste nešto što je pre svega naša odgovornost, a ne odgovornost društvenih mreža. Moram da naglasim, svaka društvena mreža ne brine o svojim korisnicima. Tu smo između ostalog i vi, i ja, i naša deca. Njima nije stalo prosto do nas. Zašto to kažem? Zato što se nažalost ovaj svet vrti oko „love“. Vrti se oko novca. Što je aktivnija društvena mreža, što ima više korisnika, to njoj znači više novca. A to znači mnogo veći broj firmi, mnogo veći marketing, reklame, koje non stop iskaču. Prosto ljudima koji drže ove društvene mreže, njima smo i vi, i ja, naša deca, samo broj. A dolari i dolari i evri i svaka druga valuta koja stiže na njihov račun nešto je, nažalost, što ima veći prioritet.
PULS: Kada dete instalira aplikaciju na svom telefonu, tada počinje često i prava trka za što više pratilaca, gledalaca, lajkova. Međutim, postoje određeni izazovi sa tragičnim posledicama, posebno kada su u pitanju tik TikTok izazovi. Čija je to odgovornost i kako zaštiti decu i pomoći žrtvama? Imate li neke primere za to?
JONEV: Tiktok jeste započeo negde svoje bivstvovanje na ovoj globalnoj sceni kao mreža koja je kreativna. I tu su zapravo mladi, pre svega uzrasta od 10 do 25 godina, imali priliku da u kratkim video formama od 15 do 60 sekundi predstave svoje talente, pevanje, recitovanje, lekcije za učenje jezika, kako da ti gol, glumu, sve to nekako da bude upakovano od 15 do 60 sekundi. I isprva deca jesu reagovala, ali prosto kad se dete, pogotovo od 10 do 14 godina, u veoma senzibilnom periodu života, pusti tako bez navođenja, suočeno i sa neprimerenim sadržajima na društvenim mrežama, dolazi do potencijalnih problema. Već 2018 i 2019.godine su krenule peticije roditelja da se tik tok u pojedinim državama zabrani ili da se sama društvena mreža ukine. I ovde sada uglavnom neki smatraju da je to dobro, da je i Tramp rekao da hoće da zabrani tiktok, jer eto skupljaju podatke američkih građana. Nećemo sada da se bavimo visokim politikama, ali je poenta da je već sada tiktok prosto upitan jer su deca zloupotrebljavala tik tok.
Recimo, jedan od izazova u tih nekih prvih video klipovi su bili da dečaci, na primer, kroz plejbek otvaraju usta, iza njih u pozadini ide neka pesma, uglavnom su pevali rep pesme koje su jako neprilične, gde se žene i ženski rod ismeva, da se glorifikuje droga. S druge strane, devojčice su masovno krenule sa seksualizacijom svojih profila kako tako što su na neke pesme izvodile striptiz. Znate, kada dete sa 11 ili 12 godina prosto smatra da to tako treba da se ponaša, to nikako nije dobro, a ono misli da tako treba da se ponaša jer, Bože moj, pa, svi to rade. Pa, ne treba svi da rade, ne treba da budu deca deo tih čopora ili stada ili grupa, nazovite koji god hoćete imenom.
Deca imaju potrebu da budu deo grupa. I te kako su pod uticajem vršnjačkog uticaja. Ali, ne smemo da deci tako lako dopustimo da ne izgrade svoj identitet i svoje samopouzdanje i svoje samopoštovanje.
Kako je krenula zapravo korona, svi smo završi u tom virtuelnom svetu i deca pogotovo, tu je uzrast zaista najranjivija od 10 14 godina, njima je to bio delimično smak sveta. Istrgnuti su iz društva, vannastavnih aktivnosti, školskih aktivnosti gurnuti su u četiri zida. U četiri zida zašto bi gledali televiziju?“ Njima to nije interesantno, oni idu na medij koji je njima interesantan, a to su mobilni telefoni i društvene mreže. I tiktok, kao jedna od aplikacija koja u tom trenutku odrasle ne zanima je tu isplivala na prvo mesto.
I krenuli su izazovi zapravo koji su trebali da budu alarmi.
Prvi izazov je, na primer, bio, gde su učestvovale i devojčice sa naših prostora, lizanje WC šolje, stavljanje izbeljivača u oči pod izgovorom da će zenica promeniti boju oka. Zatim su dečaci uglavnom od svojih tetki i baka, mama, krali turpije i rezali zube tako da dobiju izgled ajkule.
U principu su ti neki prvi izazovi dominirali kod kuće iz prostog razloga, jer su mladi i deca bili zatvoreni.
Kako je krenulo polagano da se svet otvora, da se deca koliko-toliko vraćaju svojim svakodnevnim obavezama, došlo je do enormnog porasta izazova koji su direktno izazivali ozbiljne povrede i imali smrtne posledice. Jedan od izazova koji je relativno skoro ponovo osvanuo u našoj javnosti jeste takozvani „razbijač lobanja“. U njemu uglavnom učestvuju dečaci od 12 do 15 godina. Troje dečaka stanu jedan pored drugog, na isti znak sva trojica skaču u vazduh, ova dvojica sa strane podmeću nogu ovom u sredini, on pada pozadi, i glavom lupa u zid i dolazi do ozbiljnih potresa mozga.
Zašto sam pomenula da je ovaj izazov relativno skoro bio u medijima? Nadam se da ste čuli ili ispratili slučaj u Subotici koji se desio da je dečak zbog vršnjačkog nasilja završio u bolnici, da mu je odstranjena slezina. Evo, do dana današnjeg, skoro tri nedelje, traje borba za njegov oporavak, ali izgovor te dece koji su učinili tu povredu je bio da su to videli na tiktoku. I to je jedan od trendova u tik toku, tako da se zapravo sumnja da su deca pokušala da ovakav izazov izvedu, ali samo malčice modifikovano, jer dečak prosto nije želeo da učestvuje u ovakvoj vrsti izazova.
Blekaut izazov jeste izazov koji sve nas treba i te kako da zabrine. Postoji nekoliko podnivoa. Prvi je, recimo, da deca zadržavaju dah na suvom, pa koliko mogu da izdrže. Međutim, to nije bilo dovoljno, pa su deca ovog leta kada su temperature bile jako visoke, u rekama, jezerima, moru, bazenima, gde god su zapravo imala vodu, pokušavala da zadrže koliko god mogu dah ispod površine vode. Užasno je to što je bilo zabeleženo više posledica. Bogu hvala zbog uspešnog spasavanja, a deca su zapravo rekla da su samo želela da učestvuju u ovom izazovu. Najradikalniji oblik ovog izazova jeste kada su deca uzimala kanape, konopce, kaiševe i svom silinom stezala vrat u želji da dožive kliničku smrt.
Malopre, pomenuti dečak iz Beograda je učestvovao u ovom izazovu, imao je samo 10 godina i njega više nema. Kažem, na globalnom nivou dominiraju pre svega ovi opasni izazovi.
Da li treba da vam pričam takođe o deci kako skaču recimo sa voza na voz u mirovanju i ne razmišljaju da može struja da ih udari, ne razmišljaju da mogu da padnu, pa tako često kada se dešavaju neke vratolomije u školskim dvorištima ili kad se preskače prozor, to je zapravo odgovor na tiktok izazove? I to je nešto što zaista treba da nas zabrine.
Postoji, na primer, i cimet izazov. Šta je cimet izazov? Da se uzme kašika puna cimeta i da se proguta bez vode, bez ičega. Vi i ja znamo kakav je cimet začin, ali deca očito ne znaju tako da je dolazilo do gušenja, ali taj izazov postoji gotovo 20 i nešto godina!
Zašto ja vama sve ovo pričam?
Da li mislite da želim da vas uplašim?
Da, želim da vas probudim, jer tiktok izazovi su tu, prisutni su i naše deca obožavaju da ih gledaju. Zašto? Jer je to najpopularniji sadržaj na društvenim mrežama. Algoritam ga prosto forsira kao nešto što je preporučeno za gledanje.
Vi i ja znamo da je apsolutno neprimereno da naše dete 10, 11, 12, 13 godina gleda ovakvu vrstu sadržaja, ali dete, dete to ipak uradi, dete to oponaša, to treba da nas zabrine.
Ove najgore izazove ispričala sam iz prostog razloga jer želim na ovakav način da vas ohrabrim. Konstruktivnije se postavite kada su u pitanju tik tok izazov i da ne doživljavate svaki kao šalu. Ali, takođe, želim da vas upozorim na još jednu stvar. Najveći broj tik tok izazova u kojima naša deca trenutno učestvuju, neće završiti na tiktoku. To vam garantujem, ali će itekako završiti u mnogobrojnim viber grupama. Deca međusobno tako komuniciraju, deca žele da pokažu da su jači od drugih, hrabri da mogu sve planine da sruše. „Meni neko da kaže da nešto ne mogu, Bože me sačuvaj, pa naravno ću da dokažem da mogu“.Time se vode dečaci. Devojčice sa druge strane, daleko od toga da su one mudrije kada su u pitanju ovi tik tok izazov.
Šta je tu najveći problem?
Deca ne razmišljaju, samo jedan korak da odu dalje u svojoj misli, nama bi problem bio rešen. Kada bi dete videlo neki tik tok izazov pod uticajem vršnjaka i upravo zbog tog jurenja lajkova kada bi postavio stvari ovako: „ako sipam tešku hemiju za ribanje kupatila ili kuhinje u svoje oko da li mogu da se povredim? Mogu!“ Ali, nemaju taj poslednji korak koji je posledica naše akcije. Dečak kada bi razmišljao: „Okej, hajde skočiću , 10 stepenica ću preskočiti, da li ja mogu da se povredim? Šta ako se ne dočekam stabilno? Šta ako se okliznem, ako padnem, ako se razbijem?“ E, vidite, ta reakcija je potrebna kao reakcija na opasnost od posledice.
Deca to totalno ostave po strani. Taj nedostatak kritičkog razmišljanja i svesti da nije sve zezanje, da nije sve šala i da mogu da postoje katastrofalne posledice, to je ono na čemu moramo da radimo. Kako? Radimo za početak u sopstvenom domu pričom i pričanjem i pokazivanjem zašto takvo ponašanje nije prihvatljivo i koje bi bile posledice ukoliko dete zaista dođe do te tačke, da želi da se oproba u nekom izazovu.
PULS: Više puta ste ukazivali na važnost odnosa poverenja i autoriteta između roditelja i dece. Međutim, da li i kako starija braća i sestre mogu da pomognu?
JONEV: Pre nekoliko dana sam upoznala devojčicu od osam godina koja mi je poverila da ima tik tok. Ja sam iskreno bila u šoku, i onako sam je pitala: „Pa dobro, zašto, kako, šta ti radiš na tiktoku“. Ona kaže: „Ja uglavnom branim sestri da postavlja video klipove“. Moja prva reakcija je bila: „Dobro, verujem da je tvoja sestra starija“. „Ne,moja sestra ima četiri godine.“
Moj šok!
Zamislite moj šok da dete od četiri godine ima potrebu da postavlja klipove na tiktoku. Šta će detetu od četiri godine telefon, a kamoli nalog na tik toku? To je pitanje oko kojeg treba se zapitamo. I to nije izolovani slučaj. Mnogo je primera ovakvih.
Starija braća i sestre, pogotovo u pubertetskom periodu, retko žele da pomognu mlađima. To je prosto činjenica, oni su svet za sebe, oni su izolovani za sebe i oni nekako svoje aktivnosti na internetu, društvenim mrežama generalno kriju kao zmija noge i od roditelja i od porodice iz prostog straha da će mlađi brat ili sestra da podele s roditeljima nešto neprilično što se dešava. Ili prosto da otkucaju, uslovno rečeno starijeg brata ili sestru. Tako da oni zapravo svoje aktivnosti nekako zaista drže „pod tepihom“. Činjenica je i da će mlađi brat i sestra uvek hteti da oponašaju starijeg brata i sestru, a koliko god da se svađaju kao pas i mačka, želeći da budu kao oni, je jedno od prvih stvari upotreba telefona. Kroz igranje video igrica dete uglavnom nasleđe i starije igrice i pristupe na internetu, društvenim mrežama, čak i telefone starijeg brata ili sestre, ali retko postoji saradnja na nivou: stariji brat – starija sestra. Stariji brat ili starija sestra hoće da pomognu ako su već zreli ljudi. Ako već imaju 17, 18 godina i kada su prošli sve sitne bubice razvoja i kada su shvatili da internet i društvene mreže ne moraju da se koriste samo za ubijanje vremena, samo za izvođenje razornih vratolomija, kada, ne daj Bože, osete čak i neki negativan udarac po sebe, tada će se okrenuti nekom mirnom bivstvovanju na internetu, na društvenim mrežama i posvetiti malo drugačijem radu i uopšte generalno upotrebi društvenih mreža. Tada mogu zapravo da komuniciraju sa braćom i sestrama u nadi da će ih mlađi čuti. Naravno da je uvek ohrabrujuće i naravno da je najbolja moguća stvar kada bi se fokusirali upravo taj odnos, brat- sestra i sestra-brat i da prosto deca koju su istoj porodici zajedno i uče, jer nema boljeg načina učenja nego što je u porodici. Ali, prosto treba uzeti u obzir da su i oni deca. Starija braća i sestre su nekada zauzeti, kažem proživljavaju svoje bubice, tako da je najmudrije da se oslonimo na roditelje i da roditelji zapravo budu ti koji će tu prvu odgovornost prema starijem, prema mlađem detetu, kada je u pitanju bezbednost na internetu preuzeti na sebe.
Nekada nije ni mudro da se mlađi brat ili sestra oslone na starijeg brata ili sestru. Znate, kada se pojavio fejsbuk ja sam tada želela da vidim kako izgleda to imati profil na fejsbuku. Pitala sam svog starijeg brata da li bi mi napravio profil. Ja sam mislila da je sve to komplikovano, da se tu neću snaći. Prosto sam se obratila za pomoć. Napravio mi je, ali svaki put kad je trebalo da se operu sudovi, baci smeće, usisa kuća, sve je to morala da radi Katarina. Zašto? Zato što bi on došao i rekao: „Ali ja imam tvoju šifru na fejsbuku, sve sam pročitao, sve znam šta radiš“. Da se ne lažemo, nisam morala ništa, ja sam komunicirala prosto sa svojim drugaricama, nekim drugaricama iz Crne Gore, ljudima koji ne žive u mom gradu. Ništa tamo nije bilo što bi mene moglo da okrivi prema roditeljima ili slično, ali taj momenat: „Ja ću reći sve mami tati.“ Čekaj, stani, aha, bolje ja da idem da bacim sveće i nema veze usisavaću ja svaki drugi dan…” Tako da nekada ni to nije mudro jer upravo stariji brat ili starija sestra ponekad imaju taj ucenjivački karakter. Naravno, moja situacija je rešena nakon nekoliko nedelja, jer sam uzela internet koji je pun informacija i pročitala kako se menja šifra na internetu. Nije to nuklearna fizika, daleko od toga. Kako može dete od sedam godina danas da napravi profil. da promeni pasvord, pa zašto ne bih i ja, iako sam tada bila u zrelim godinama, a pomogao mi je upravo internet za to.
PULS: Da li je pametno da roditelji deci zabrane korišćenje najopasnijih društvenih mreža ili da je ipak koriste samo uz neku vrstu nadzora i kontrole?
JONEV: Veliki broj roditelja zapravo smatra ako zabrane, ako ukinu pristup mobilnim telefonima, ako isključe ruter za vajfaj u sopstvenom domu da su time deca bezbedna i sigurna. Zabrane su mač sa dve oštrice. Ne možete da zabranite svom detetu da ne zna ništa o nekom digitalnom uzoru, čak i kada je loš. Ne možete da zabranite svom detetu da zna scene i imena iz nekada veoma skaradnih TV formata. Ne kažem rijaliti programa. Ne možete zabraniti svom detetu da zna užasavajuće pesme raznoraznih hip hop repera., kako god da se zovu, umetnika, koji trenutno dominiraju na ovim područjima. Ne možete. Odlična ideja verovatno, bili bi bezbedni, sačuvali biste ih, ali, nije moguće. Znate zbog čega? Zato što ako Vi vašem detetu zabranite danas mobilni telefon isključite internet, na dva dana, tri dana dete će otići u školu. Sva deca o tome pričaju. Neko će mu pokazati. U vašoj kući ne mora da se sluša raznorazna, neprimerena muzika, neprimereni TV formati. Ne morate da znate bilo koga od digitalnih uzora su jako loši po našu decu, ali u vašoj školi, u vrtiću, u razgovoru sa vršnjacima, deca znaju, deca su obaveštena i deca će naći prosto manipulativnim načinom, namerno ponavljam manipulativnim načinom, način kako da zaobiđu svako vaše pravilo. Čak i ako podesite apsolutno sve što se tiče roditeljske kontrole na profilu deteta, šta je garancija da se dete neće setiti da napravi nov profil pod novom mejl adresom.
Kako ćete to ograničiti?
Znate, bila je jedna situacija pre nekoliko godina, jedna mama je veoma striktno branila svojoj ćerki da ima profil na instagramu, jer njena ćerka u tom trenutku nije imala 13 godina. Šta je zapravo dete radilo? Svako jutro kada krene u školu uzme svoj telefon, odlazi na gugl plej, odnosu na gugl prodavnicu samo instalira instagram, ona već ima nalog, ona već tamo ima pratioce, ona već tamo ima objave, ona komunicira, objavi neku sliku, odgovori na poruke i kada krene nazad kući deinstalira tu aplikaciju. To je trajalo sedam meseci, mama pojma nije imala da njena ćerka pet puta nedeljno po pet sati je aktivni učesnik instagram života. Džabe sva pravila. Verovatno veliki broj vas misli zašto nije guglala njeno ime, zašto nije pretražila na instagramu? A da li bi to vama palo na pamet? Vi se oslanjate na poverenje, zar ne? To jeste jedan vid čak i uhođenja sopstvenog deteta. Način na koji je mama saznala bio je taj što je došla jedna njihova rođaka u kuću i rekla ćerki. „Top ti je ona fotka na instagramu“ i mama je to registrovala: „Kako, ček, stop, fotka na instagramu. Ajmo mi ćerko da popričamo“. Naravno da su napravili kompromisno rešenje. Istog trenutka ćerka je dala lozinku svojoj mami, tako da je mama uvek direktno znala šta zapravo ćerka radi iz prostog razloga, jer se ona zapravo se plašila ne ćerke, nego drugih nepoznatih ljudi koji mogu da utiču na njenu ćerku. Mama se plašila digitalnog nasilja, da će neko da je vređa, da uznemirava, da je „smara“, što bi rekli mladi, plašila se toga što je ogroman broj pedofila na internetu. Ona je zapravo želela da zna da je njena ćerka dovoljno zrela da zna kako da komunicira sa nasilnicima na internetu i mnogo bitnija stvar, da joj kaže kada je u problemu.
Zato je to poverenje najbitnije i zato su zabrane mač sa dve oštrice, jer će dete zaista naći način kako da pristupi virtualnom svetu sa ili bez vas. Mnogo je mudrije da vi budete tu, da budete i podrška i oslonac i neko ko pomaže detetu u tim prvim virtuelnim koracima, pogotovo kada je uzrast tinejdžera u pitanju.
Oni misle da sve znaju. A ne znaju da ni mi ne znamo sve na ovom svetu, ali imamo nešto što se zove životno iskustvo. Deca jako često idealizuju stvari, pogotovo na internetu. Imaju lažne slike koj prosto dopiru do njih. Opet nedostatak kritičke svesti da nije sve na internetu ono istinito jesu problemi sa kojima se suočavamo, ali prosto moramo biti mudriji. Ne moramo da budemo IT hakeri, to se od nas roditelja ne očekuje, ali se očekuje da budemo odgovorni, da budemo disciplinovani, da naše dete prosto naučimo kako da koriste sve benefite interneta, da ih naučimo šta je to lepo ponašanje na internetu i na društvenim mrežama i kako da virtuelni svet koriste u svoju korist i za svoju korist, a ne za loše dela.
PULS: Postoje inicijative da se deci zabrani posedovanje mobilnih telefona tokom nastave, jer je i škola mesto gde se digitalno nasilje dešava. Šta mislite o toj ideji?
JONEV: Ideja je zaista inspirativna, ideja je sjajna i sa idejom će se veliki broj ljudi koji su upravo čuli ovu informaciju reći: “ Pa da, pa to je rešenje, pa deci ćemo ograničiti internet na takav način“. Nažalost, u praksi, svaka inicijativa proteklih nekoliko godina da se upravo to desi, da se deci ograniči pristup mobilnim telefonima, makar tokom škole, tokom časova, završila se neuspešno. Zašto? Roditelji su se pobunili. Nisu deca, nego roditelji. Znate, u velikom broju gradova, u velikom broju porodica, mobilni telefon je nešto što je statusni simbol. Nažalost, znam puno primera ljudi iz manjih sredina koji prosto žele da detetu kupe ljubav, namerno koristim ovaj termin, ružan je, znam, ali ga namerno koristim. Žele da nadoknade možda vreme koje ne provode sa svojim detetom dovoljno, neku pažnju, a onda kupuju najskuplje moguće telefone. Znate u prvim razredima osnovne škole deca imaju telefone koji koštaju 1,200, 1,300 evra. Šta će im? Telefon služi da se javi, da se pošalje poruka, eventualno da se nešto vidi na internetu. Za to već možda bude telefon koji je star dve – tri godine. Šta će detetu telefon 1,300 evra? Šta time zapravo šaljemo, kakvu poruku? Time tonemo u materijalizam, time pokazujemo detetu da je vredno poklona samo ono što je jako skupo. Da li treba da podižemo kredite da bismo kupili detetu novi telefon? A šta se dešava ako neko ko je zlonameran, neko na ulici prosto snimi da vaše dete koristi novi mobilni telefon, jer deca se s tim između sebe hvale, to jeste trofej i zamisli da ga prati dva puta od kuće do škole da zna kuda se dete kreće. Koja je garancija da neće napasti dete i oteti mu taj telefon? Time će vaše dete doživeti dodatan stres, jer ga neko napao fizički zbog telefona. A zašto onda takav telefon od 1,000, 1,200 1,5 evra? Kako ga onda staviti negde postrani da se ne vidi, a kupljen je zato da bi se pokazao. To je problem. Ne treba da se pokazuje. Telefon je oruđe, sredstvo, alat, nazovite kako hoćete, a ne skupa igračka. I nama odraslima iskreno ne treba telefon 1,500 evra. To kupujemo da bi se pohvalili da smo neko i nešto, ali generalno telefon k’o telefon.
Ja bih volela zapravo da deci, ne da oduzmemo mobilne telefone, nego da napravimo neke dizajnirane ormariće u školama, sa ključićem, svako dete da nosi ključić i da zaključa svoj telefon, pa na velikom odmoru, malom odmoru, neka pogleda zapravo šta se desilo, da li ima neke propušteni poziv, da li mu je mama poslala poruku i slično. Meni je tako ponašanje u redu jer su time deca disciplinovanija, fokusiranija su na ono što uče, na ono što nastavnik priča.
Najveći broj poziva tokom časa dolazi deci upravo od strane roditelja. Ljudi moji, pogledajte raspored časova kada zvoni, nemojte dete da uznemiravate tokom časa! Prosto kažem – mora da se pokaže skup telefon, makar i na takav način.
Jedini primer da ja znam da je to uspešno sprovedeno gde su su deca ujutro kada dođu u školu, pa do trenutka dok ne izađu iz škole, ostavljali telefone jeste grad Mostar. Sticajem okolnosti tamo sam 2018. godine držala predavanje i direktori su mi upravo to rekli. Jedna od inicijativa bila je i u Srbiji da se deci na takav način zapravo telefoni sklone iz radijusa. Postoje neke privatne škole zaista u Srbiji koje je imaju politiku oduzimanja telefona, iz prostog razloga privatne su škole i kako da kažem, nastavnicima se može, ali ono što je mnogo veći problem je da digitalno nasilje ne traje samo tokom školskih časova.
Digitalno nasilje traje 24 sata sedam dana u nedelji. Tih osam ili šest časova koje dete provede u školi samo je delimična pauza. U nasilju, a ono traje konstantno žrtva može biti apsolutno bilo ko. Ono što jeste mnogo problematičnije jeste ko reaguje i ko može da zaštiti dete sem roditelja, koje su to sistemske mere i ko nas štiti od digitalnog nasilja. Pretnje, ucene desile su se u dva sata noću, nisu se desili tokom škole, pa sad, kako misle pojedini u školama „mi nismo sigurni da li smo nadležni za to“, a jesu. Prosto uvek škola je ta koja mora da reaguje, mora da prosto pruži pomoć i zaštitu žrtvi. Sa druge strane, ako nastavnik u istoj školi neretko i u svom odeljenju nešto primeti, mora da napravi medijaciju, da obavesti roditelje i nasilnike, ali i žrtve i da bi se našlo jedno dobro rešenje, tako da generalno kada je dete u problemu škola je ta koja zapravo kao prva instanca i mora da pruži podršku detetu. Ako je reč o pedofiliji, odnosno da mnogo starija osoba kontaktira dete, znači predatori, tada tek ne smemo da ćutimo, nego – “skrinšotovati” poruke, obavezno da se vidi gore URL adresa, sa time otići u prvu policijsku stanicu i ceo slučaj prijaviti.
Pogledajte celu emisiju SURF AND PROTECT Epizoda 2
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
