40 godina od smrti slikara Evgenije Kneževića
SREM I BANAT KOJI KAO DA STE NEKAD VEĆ VIDELI
Ove godine obeležava se 40 godina od smrti vojvođanskog slikara Evgenija Kneževića. Ostaće zapamćen po motivima Sremskih Karlovaca, gde je radio kao nastavnik, ali i po delima inspirisanim svojim rodnim Banatom, prenosi novosadski Dnevnik.
.
Rođen je u Bašaidu, 16.marta 1901.godine u zemljoradničkoj porodici, u naselju Zelenjak, u ulici koja danas nosi ime Raše Lazarevića, broj 31.
Posle osnovne škole u rodnom mestu, završio je Nižu gimnaziju u Kikindi i Učiteljsku školu u Vršcu 1925.godine. Bio je učitelj u Bašaidu, Vilovu i Bukovcu, a u Građanskoj školi u Kuli predavao je crtanje.
U Sremske Karlovce je došao sa službom 1939. godine. Za vreme okupacije od aprila do avgusta 1941. bio je u vojnom zarobljeničkom logoru u Varburgu (Nemačka) odakle je otpušten kao “Banaćan” (po mestu rođenja), ali se potom vratio u Karlovce porodici, svedoče njegovi hroničari.
Od 1946. do 1965.godine proveo je kao nastavnik crtanja i lepog pisanja u Učiteljskoj školi u Sremskim Karlovcima, u zgradi koja je delila prostor sa čuvenom Karlovačkom gimnazijom, odakle je otišao u penziju.
Naslikao je oko 400 dela različitih formata, od kojih je većina rađena tehnikom ulje na platnu. Imao je više samostalnih i kolektivnih izložbi u Sremskim Karlovcima i Likovnom salonu Doma JNA 1977.godine u Novom Sadu.
Ukotvljen u poplavi stilova
Pored autentičnog i tvrdog pristupa u izboru i obradi slikarskih motiva iz svoje neposredne blizine i, jezikom panonske ravnice rečeno, „plutajućeg“ stila koji je pratio česte, snažne, pa i turbulentne pojave i trendove u istoriji umetnosti 20.veka, rastočenog svetskim ratovima, kretavši se od realizma sa fotografski precizno predstavljenim detaljima, preko prvih i narednih talasa ekspresionizma, koji je u više navrata zapljuskivao i naše krajeve, a u svim je aktivno sudelovao, pa i do eksperimenata sa naivnom umetnošću, Knežević je dao veliki doprinos i sa kulturnoistorijskog aspekta. Za sobom je ostavljao upečatljivi trag kako su izgledali naši spomenici kulture, od lokalnih, ali ne manje značajnih, poput starih đermova u banatskim Ledinama, preko originalnih fasada imućnih domaćina u centru Bašaida ili trošnih kuća u delu sela koji se nekad zvao Segedin, svoje ulice, do „velikih“, nacionalnih, poput Patrijaršije, Ginmazije ili drugih monumentalnih građevina u Sremskim Karlovcima. Upravo tim karlovačkim urbanim motivima, dečački vazda radoznao iako već u penziji, dolivao je melanholični sloj setnog džeza preko svojih duboko poetizovanih ulja.
“Nema mesta”, govorio je svojevremeno slikar za Glas omladine, “koje ima toliko motiva. Ovde je sve vezano sa doživljajima koji se ne zaboravljaju. Svaki mi je kutak prirastao za srce i mislim da poznajem svaki deo grada, ali se često dogodi da stanem zadivljen i otkrijem nešto novo. Eto , takvi su Sremski Karlovci:”
Knežević, očigledno, prati svoje savremenike i osluškuje ritam nadolazećeg, ali se ne libi i da se osvrne kritički. Njegova poruka je estetizovano prikrivena, tako da izlokani putevi od bujica i svega još, priljubljeni uz kapitalne javne ili privatne građevine iz prošlosti, nisu samo deo opšteg kolorita vremena koje oslikava, nego i bitna informacija, kritika, pa i vapaj za spas kulturnog nasleđa poverenog nam na čuvanje i diku.
Kad se nebo razigra
Kolorit na njegovim slikama je origilan u svom vremenu, karakterističan, pa zato i lako prepoznatljiv. Njegova bela uliva zimu u oko posmatrača, zelena svežinu i golicavi miris jutarnje rose ili reskog povetarca sa Dunava koji tera na kijanje i nazdravlje, a njegova crvena, sve crnja što je stariji, sa tvrdim bordurama i naglašenim ramovima ulaznih vrata i prozora, vreba iza kakvog ćoška sa setnim pitanjem koje lebdi u vazduhu „da li sam ovde već bio“.
“Postoji šest boja i njihove nijanse. Ljubičasta boja, na primer, daje dubinu i ja je nesvesno često koristim. Kada se pored nje postavi svetla boja, ona postaje još svetlija, ali ja to ne analiziram dok slikam. Slikam onako kako mi leži na srcu “, govorio je za Glas omladine 1978.godine.
Tvrdio je i da su „oči najveći probirač“, da od „prirode nema bolje učitelja“, a nebu je na svojim slikama davao poseban značaj.
“Volim i mutno nebo”, govorio je slikar,“onaj pramičak svetla, koronu koja se stvara iza kuća i drveća. Nebo nikada ne miruje i ja ga naročito volim kada se razigra.”
Slikanje pred očima prolaznika
Čika Gena, kako su ga zvali, bio je iskreno i duboko posvećen učiteljskom pozivu, svestan značaja i odgovornosti koju ta profesija ima i za pojedinca, ali i zajednicu i samo mesto.
Stari Karlovčani još uvek ga pamte kako predvodi kolonu đaka sa olovkom i blokom za crtanje u ruci, pokušavajući da zajednički prepoznaju interesantne umetničke motive po centru, uz Dunav ili po Fruškoj gori ili kako, štafelaj, uz štafelaj, jedan pored drugog, a svako na svoj način, čuveni Milan Konjović i on, Gena Knežević, slikarski grade tornjeve ili kupole karlovačkih crkava ili drugih poznatih građevina, trgova, česmi, ulica, na koje je lako i opravdano i danas biti ponosan.
Evgenije Gena Knežević preminuo je 6.decembra 1983.godine i sahranjen je na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima.
Izvor: Dnevnik, Puls
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
