SRBICA, 11. septembar – Episkop novobrdski Ilarion obišao je ostatke crkve Svetog Đorđa u Rudniku kod Srbice koja je minirana 1999. godine, a pominje se u povelji koju je kralj Milutin dao manastiru Banjska.
„Psi su unutra i odoše”, govorimo dok gotovo upadamo u pripratu Hrama Svetog Đorđa u Rudniku u Metohiji. Obrušeno kamenje i davno provaljena vrata uvode nas u polutamu iz koje, u srušeni deo crkve, mirno izlaze dva ogromna psa. Toplo je, pa su se sklonili u hram. Ispod nogu episkopa novobrdskog Ilariona Lupulovića pršti sitno kamenje i zemlja i lagano klize dok ulazi u hram. Ceo kompleks je toliko zarastao i ne može se prepoznati, pa se u njega mogu skloniti i psi i ljudi, bez bojazni da će ih neko videti, otkriti ili uznemiriti. Tako izgleda nedavna poseta episkopa Ilariona Hramu Svetog Đorđa. Ovo mesto i svetinja pominju se u povelji koju je kralj Milutin dao manastiru Banjska, tu su, prema pisanju Milana Ivanovića, dok je bio manastir živele monahinje Ana i Anastasija. Postojanje hrama vidi se u turskim popisima, u knjigama manastira Devič, da bi tokom velike obnove u doba patrijarha Makarija Sokolovića bila živopisna i ukrašena lepim freskama.
Episkop Ilarion iz priprate, na čijim zidovima i svodu ima novijih fresaka načetih vremenom i uništavanjem, izlazi u glavni deo hrama, među freske koje već 27 godina stoje i propadaju pod otvorenim nebom. Crkva je minirana 1999. godine, ostao je deo severnog zida, deo oltara i na podu kamen i crep koji puca pod nogama dok vladika peva: „Velikomučeniče Georgije, moli Hrista Boga, spastisja dušam našim”.
Iznad njega je greda ili rog sa zarđalim ekserima, iza leđa likovi, verovatno, cara Konstantina i carice Jelene, sa leve strane obijeno lice Svetog Spiridona, koji drži svitak, iz oltara – ispod lijana i bršljana proviruju lica dva svetitelja i jasni natpisi na srpskom jeziku. Boje na zidovima su žive, likovi svetitelja gledaju u otvoreno nebo više od dve i po decenije. Da su na nekom drugom mestu bile bi čuvane sa najvećom pažnjom, bile bi posećene i poštovane, ali one ovde čekaju samo odabrane da im se poklone. Okolno srpsko stanovništvo je proterano, a iz susednih srpskih sela Banja, Suvog Grla i Crkoleza samo retki dolaze i u tišini, u ruševini zapale sveću ili ostave vaskršnje jaje. Oko Đurđevdana, kada je i slava svetinje, iz poda kroz krhotine izraste žuto cveće i pokrije glavni prostor crkve.
Episkopu Ilarionu se ne ide odavde, dvostruko smo zaštićeni od pogleda, izlazimo i u tunelima od rastinja obilazimo groblje oko hrama. On zastaje kod jednog manjeg nakrivljenog spomenika, moli se tiho – čuje se: „Hristos vaskrse iz mrtvih”.
Profesorka Mitra Reljić istraživala je ovo groblje i, u drugom, proširenom izdanju knjige „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji, uništena spomenička i jezička baština” piše: „Probijajući se kroz šiblje, u žurbi uspesmo da izbrojimo petnaestak kamenih belega – što uspravnih ili poleglih masivnih krstača, što onih manjih dimenzija, kao i poneki amorfni nadgrobnik. I nekoliko zatravljenih humki. Da je bilo vremena, i da je prostor raskorovljen, zasigurno bi ih se, i na ovom ’zarobljenom’ po?ivalištu naših usnulih predaka, našlo više”. Jedan od kamenih krstova je gotovo njene visine, tu mora da je sahranjen neko važan. Od spomenika novijeg doba, ostali su samo betonski okviri i poneki postament. Nadgrobnih ploča nema – ili su potonule u zemlju, ili su odnesene.
Izvor: Politika
Foto: Živojin Rakočević
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
