Opasnosti koje se kriju na internetu naročito pogađaju decu, posebnu onu koja uđu u tzv. tinejdžerski period. Pubertet, fiziološke i psihološke promene koje se javljaju u tom uzrastu svoje lice pokazuju ne samo u realnom, nego i u virtuelnom životu mladih ljudi. Zato je važno da roditelji i prosvetni radnici znaju kakva iskustva postoje u svetu i u našem regionu da bi znali kako da im pruže adekvatnu i blagovremenu pomoć kako ne bi postale žrtve digitalnog nasilja.
U tom cilju je i serijal Radio Televizije Puls “Bezbednost dece na internetu” u kojem na stručnu podršku daje ekspertkinja iz ove oblasti Katarina Jonev.
PULS: Koliko deca uzrasta od 15 do 18 godina borave na internetu u svetu i u našem regionu, i od čega to zavisi? Govorimo o periodu za koji se često kaže da predstavlja najlepši periodu u životu.
JONEV: Pogotovo kada je u pitanje srednja škola, taj period života nam je ostao svima u divnom sećanju, ako ništa drugo, sticali smo prijateljstva, mnogo više vremena smo provodili napolju. Knjiga je bila tu, ali kada se završe obaveze svi smo jurili napolje da budemo sa svojim prijateljima. Danas je na žalost realnost malo drugačija. Sve manje možete da primetite taj uzras 15 do 18 godina kako ili igraju basket, lastiš odavno ne postoji kao opcija za devojke. U tom periodu deca su prilični nezainteresovana za taj stvarni svet koji ih okružuje. Sve manje su zainteresovana i za vannastavne aktivnosti koje su se u naše doba podrazumevale i sve više se zatvaraju u sebe, sve više se zatvaraju u svoje sobe i provode vreme ispred laptopova, tableta i pre svega mobilnih telefona.
I dok se mi nadamo i priželjkujemo da oni stiču neka znanja, eventualno gledaju ili komuniciraju sa svojim vršnjacima iz sveta, ne bi li nešto novo naučili, ne bi li proširili vidike, činjenično stanje je da oni jako puno svog slobodnog vremena zapravo bacaju u nepovrat, upravo trudeći se da budu u toku sa dešavanjima, da budu u trendovima, da imaju potrebu da sve isprate na internetu, društvenim mrežama, i što se tiče njihovh prijatelja i što se tiče njihovih uzora, ljudi koji su u trendu. Na takav način oni zapravo kreiraju svoju svakodnevicu, na takav način dolaze do informacija i zaista su sve više i više u tom digitalnom svetu.
Ono što je dobra vest za roditelje, ovo je već period kada deca imaju mnogo manje sklonosti da sebe izlažu rizicima poput izazova na tik toku, ali sa druge strane postoji druga, mnogo veća opasnost, a to su ljudi koji su spremni da našu decu, uzrasta od 15 do 18 godina regrutuju posredstvom društvenih mreža pre svega. Pre nekoliko godina smo imali situaciju 2015. 2016. Godine, da je jedna teroristička organizacija „Islamska država“ regrutovala više od 30 hiljada mladih, uzrasta od 15 do 20 godina iz celog sveta, da dođu da se bore na njihovoj teritoriji, samo i isključivo putem propagande na internetu, na drštvenim mrežama. Tad su bili aktuelni na „facebooku“, na „telegramu“, imali su i svoj „youtube“ kanal gde su predstavili svoju borbu, pazite pričamo o teroristima, predstavili su je kao ideal života. Obećavali su mladima raj, ali ne samo raj na nebu, nego i raj na zemlji. Zaista, veliki broj dece je misleći da će na taj način da nađe sebe prihvatio tu priču, ne sagledavajući drugu stranu, realniju stranu i odlazili su da se bore u redovima „Islamske države“. Dakle, jedna od prvih stvari jeste ta što naša deca u ovom periodu veoma lako mogu biti kompromitovana na ovakav način. Jako lako se može doći do njih, pogotovo ako su u pitanju deca koja su asocijalna, ako su u pitanju deca koja prolaze kroz krizu identiteta, nemaju dovoljno samopouzdanja, samopoštovanja, pa čak i samovrednovanja, takva deca mogu biti žrtve nepoznatih ljudi koji mogu obećavati raj, koji mogu obećavati luksuz, koji mogu obećavati bolji život. Nije slučajnost da su upravo u ovom periodu deca na meti sekti, odnosno izvitoperenih verskih zajednica koje na ovakav način uvećavaju svoje redove.
Malo pre pomenute terorističke organizacije, kriminalne grupe takođe. Postoje ljudi koji su regruteri, koji na ovakav način, posmatrajući i dečake i devojke i njihove aktivnosti, njihove sklonosti, njihovo ponašanje na internetu i na drštvenim mrežama, potencijalno mogu da ih regrutuju u svoje redove. Da ne pričam o nečemu što postaje jako veliki problem, i tu žrtva jeste potencijalno svako ko ne dozvoli sebi da se sa nekim posavetuje, ko ne pogleda tu drugu, realniju stranu, svako ko poveruje u laži i ko bude žrtva manipulacija. To je trgovina ljudima. Ona jeste poslednjih nekoliko godina u porastu. Primetno je poslednje tri, četiri godine, da se trgovina ljudima sada odvija posredstvom interneta i društvenih mreža. Neretko devojčice iz ovog dela Evrope bivaju žrtve tako što im posredstvom interneta i društvenih mreža lažni agenti, lažni menadžeri, lažni preduzetnici obećavaju lepši, lagodniji život, mnogo para, a obično poslove koji nude jesu da budu manekeni, modeli u inostranstvu, da budu bebisiterke, obećavaju se plate od 12 ili 15 hiljada evra. Kada nekome ko nema za osnovne životne potrebe obećate takve svote, a na žalost veliki broj devojčica poveruje da je to istina, one postanu žrtve trgovine ljudima što je užasavjuće.
Takođe je veliki problem i što se trgovina narkoticima odvija sve više i više posredstvom interneta i društvenih mreža. To mogu biti, na primer, tajni kanali poput „telegram grupa“, kao što smo imali situaciju u Novom Sadu prošle godine. S druge strane, na osnovu procena, mogu direktno stupiti u kontakt sa dečacima i devojčicama, regrutovati ih u svoje redove ili ih veoma lako, žargonski rečeno „navući“ da postanu konzumenti različitih vrsta droga. Tako da treba biti pažljiv. Pogotovo će na meti biti deca koja se osećaju da su drugačija, deca koja imaju problema sa samopouzdanjem. Daleko od toga da svako dete može biti žrtva, ali ovo su specijalni problemi i ovo su ozbiljne situacije. O tome treba da brinemo kada su deca ovog uzrasta u pitanju.
Naravno i u ovom periodu života, isto kao i kod starijih i kao kod mlađe dece, postoji veoma razvijeno digitalno nasilje, postoje zloupotrebe fotografija koje kasnije služe za ucene. Obostrano mogu biti žrtve i dečaci i devojčice, ali su u ovom periodu u mnogo većem procentu žrtave devojke. One neretko u nadi da će steći emotivnog partnera ili u nadi da će se na takav način približiti emotivnom partneru prave obnažene fotografije i šalju ih. Nakon što se nakon nekoliko dana ili nedelja emotivna veza završi, ostaju fotografije koje neretko pripadnici muške populacije distribuiraju dalje svojim prijateljima, drugarima, postavljaju na društvene mreže i na takav način ismevaju svoje dojučerašnje partnerke. Iako pričamo o uzrastu od 15 do 18 godina, ovo je na žalost postalo veoma učestalo i treba biti jako pažljiv i jako osetljiv u ovom periodu.
Tinejdžeri su tamo gde su njihovi prijatelji
PULS: Pokušajmo da malo dublje i bolje razumemo tinejdžere. Šta je razlog i koje su potrebe za to da bi neki adolecent ili adolescetkinja toliko vremena provodili na internetu? Šta rade kad su na internetu?
JONEV: Tamo su njihovi prijatelji. Mi stalno zaboravljamo da kada je izmišljena ova spravica – mobilni telefon, njena poenta je bila da se odvojimo od kućnih telefona i da u svakom trenutku neko može da nas dobije. Da li je u pitanju posao, da li su u pitanju klijenti, da li su u pitanju članovi porodice ukoliko se desi neka vanredna situacija, da neko može da nas dobije ukoliko smo van kuće? To jeste u mnogome olakšalo komunikaciju.
Međutim, sa pojavom društvenih mreža i platformi za dopisivanje, pa čak i sa pojavom smart telefona koje imaju pristup i internetu u svakom trenutku i aplikacija gde se mogu praviti fotografije i objavljivati i slično, svi smo posegnuli za tim funkcijama mobilnog telefona. I tako smo zaboravili da je najbitnija stvar komunikacija, odnosno da se javimo i da nekoga pozovemo. Svi smo krenuli puno da „kuckamo“ poruke i neretko se dešava, pa i kada su u pitanju odrasli, da ćemo pre da se dopisujemo sa nekim, nego da ga pozovemo i da mu čujemo glas.
Sva istraživanja poslednjih nekoliko godina su pokazala da društvene mreže samo imaju taj prefiks „društvene“ ali su nas po prilično izolovale i poprilično se svi osećamo usamljeniji nego što smo bili pre tih društvenih mreža. Mi sad treba da se dokazujemo u toj nekoj virtuelnoj zajednici koju smo odlučili da pustimo u naš svet. Isto to tako gledaju i deca. To su uvek konstantne borbe. Onaj ko ima više pratilaca, ko ima više pregleda, ko ima više lajkova, taj sebe smatra boljim i uspešnijim u drštvu. Da bi mogao da pobedi onog drugog stalno mora da se nešto dešava, stalno mora da se nešto izmišlja. Otuda i ekstremi, otuda i pentranje dece recimo na trolebuse, imali smo u regionu i da su se deca pela na vozove, da su doživljavala strujne udare zbog toga. Uvek treba da idu korak dalje da bi u nekom trenutku dobili pažnju i te silne pratioce i lajkove koji su očito nametnuti deci kao jedna od najbitnijjih vrednosti.
Deca gledajući nas i rastući sa nama, ali i rastući u toj virtuelnoj sredini počinju da usvajaju te modele koje dobijaju sa društvenih mreža kao poželjne oblike ponašanja i to je situacija sa kojom se sve više i više roditelja bori. Zato se uvek i apeluje na roditelje da se samo malčice više uključe u ovu borbu i da mnogo više vremena posvećuju deci.
Nikada vršnjački uticaj nije bio veći nego danas, to je nužno naglasiti. Ne može se više govoriti: „jao znate u moje vreme i detinjstvu je bilo ovako i ovako …u moje doba mi to nismo radili“. U naše vreme nisu postojali digotalnu uređaji, nije postojao mobilni telefon i s obzirom na to da su ovo sada prve generacije koje rastu i sazrevaju u takvoj vrsti uslova i mi moramo da se prilagodimo. Moramo da pratimo koja su to interesovanja naše dece i moramo da prihvatimo da je „naše vreme“ definitivno prošlo. Treba da ovo aktuelno vreme iskoristimo za benefit dece, a ne da ih dalje odgurujemo i da se ne zen ko šta radi na internetu i društvenim mrežama. Želja za pažnjom je nešto što takođe dominira pogotovo u tom uzrastu od 15 do 18 godina. Primetno je da će deca koja imaju lošiji odnos sa svojim roditeljima jako često posrnuti kada je u pitanju internet i kada su u pitanju društvene mreže. Ta pažnja, ljubav koja je njima potrebna, a koja im je uskraćena u nekoj vrsti realnog sveta, njima je lako dostupna na internetu, na društvenim mrežama.
Ono što je takođe trend poslednje dve decenije je veoma je lako postati popularan na internetu. Nije Endi Vorhol rekao za džabe „svako će u nekom trenutku imati 15 minuta slave“. Sa internetom se to dešava mnogo brže. Tako da treba biti strpljiv kada je ovaj uzrast u pitanju. Uvek na početku treba postaviti najbitnije temelje kada su u pitanju internet i društvene mreže, već u onim prvim danima kada detetu damo telefon u ruke da bi na mirniji način dočekali ovaj period od 15 do 18 godina. Već posle 18 godina deca su formirana i ima mnogo manje problema, sem u ekstremnim slučajevima.
Na društvenim mrežama deca gube lepotu stvarnog sveta
PULS: Život je kratak. Često se kaže – pitaće te starost gde ti je bila mladost. Šta gube deca tog uzrasta od stvarnog života dok su na internetu, koje opasnosti ih vrebaju i kakve posledice može da ima prekomerna upotreba mobilnih telefona na tinejdžere?
JONEV: Deci je uskraćena lepota stvarnosti. Život jeste kratak i život ume da bude jako težak, ali je život jedna fenomenalna stvar. Nikad ni jedna poruka neće zameniti pogled i nikad ni jedna poruka neće zameniti dodir i nikad ni jedna aplikacija nam neće brisati suze. To mogu da rade roditelji, to mogu da rade najbliži prijatelji.
Ono što je najveća mana društvenih merža koje su u ovoj meri uzele maha, jeste to što naša deca danas ne znaju da razmišljaju na pravi način. Danas su deca uskraćena za jednu od najbitnijih osobina koje smo mi kao homosapijansi, odnosno kao razumna bića dobili , a to je kritičko razmišljanje i kritička svest. Daleko od toga da sam „teoretičar zavere“. Mi smo imali knjige i kada vi čitate da li je u pitanju „Dambo“, da li je u pitanju „Haklberi Fin“, da li je u pitanju knjiga „Orlovi rano lete“…vi dok čitate vaš mozak kreira slike, kreira situacije. Dok to radi vaš mozak je aktivan. Stvara nove ćelije, regenerišu se stare ćelije. Kada mozak radi vi ste kreativni, inovativni, vi ste mudriji, vi ste strpljiviji, vi ste manje anksiozni, a to mi danas uskraćujemo deci. Čućete: „Nemoj da čitaš Anu Karenjinu, skini s interneta to su tri strane“. Ali dok vi ne zamislite haljinu, boju haljine Ane Karenjine, dok vi ne zamislite onaj voz na kraju, dok se vi ne stavite u njen položaj, da se upitate…“pa da li se ona zaista borila sama sa sobom“…to je nešto što je našoj deci uskraćeno i to je jako tužno. To je jedan od najvećih nedostataka.
Sa društvenim mrežama, sa interenetom i sa mobilnim telefonima, sa raznoraznim igricama koje su neprimerene i agresivne i gubljenje su vremena, naša deca ne samo da ne razmišljaju, nego nemaju čak ni razvijen osećaj empatije. Više ne znaju kako da se stave u ulogu druge osobe i onda će neretko biti deo grupe koji maltretira drugu decu, nego što će biti neko ko će stati i braniti slabije. To je najtužnija pojava kada pričamo o internetu i društvenim mrežama, što su ti aspekti našoj deci uskraćeni.
Ovo jesu jako nebezbedna vremena, to je činjenica. Deca da bi se razvijala, njima je potrebna i fizička aktivnost, njima je potrebno i da skaču. Ko se od nas sa 15, 16 godina nije peo na neku tršnju da je ubere, ili jabuku? To je bila normalna situacija. Danas deca se 15, 16 godina nose skupu markiranu garderobu, prave 15 selfija u dva minuta i zaista mislite da će se oni popeti da ubere jabuku. Neće! Nemaju razvijenu tu želju i smatraju da je to dosadno.
Do ove tačke nismo došli preko noći. Došli smo zato što smo na veoma nerazumljiv način pustili da društvene mreže uđu u naš život. I korona i ta zatvorenost jeste poprilično doprinela da svi mi uđemo u neku vitrulenu realnost. Svi počeli mnogo više da koristimo digitalne uređaje i pre svega društvene platforme za komunikaciju, ali je tužno što našu decu nismo malo drugačije usmerili. Što ne znamo uvek da doziramo koliko su deca dugo na internetu i društvenim mrežama i što to ne radimo ni kada dete ima pet godina, a nda se pitamo zašto dolazi do nevolja kada ima 15. Pa zato što je 10 godina u virtuelnom svetu i neće uvek znati da razlikuje šta je dobro, a šta je loše. To ja zapravo jedan od najvećih problema. Zato uvek apelujemo i pozivamo da deca treba više da čitaju knjige, jer upravo se mozak na tak način razvija. Neka pročita 10 ili 15 stranica, ne mora da čita kao mi po 5, 6 sati, ali nekoliko stranica svaki dan da bi mozak radio ono što je njegova funkcija, a to je da razmišlja. Sa društvenim mrežama, sa mobilnim telefonima i sa interenetom to na žalost nije slučaj.
Prva ljubav i internet
PULS: Šta su internet i društvene mreže promenile kada su u pitanju „prve ljubavi“ za koje „zaborava nema“, naročito kad su devojčice u pitanju?
JONEV: Dale su lažni sjaj. Dali su priču koja neretko nema veze sa realnošću. Dali su suviše pornografije, da ne zaboravimo da su deca danas već sa 6,7 godina i poprilično izložena pornografskom sadržaju i to je nešto što treba da nas zabrine. Kada je neko konstatno izložen takvoj vrsti sadržaja onda on ne može da zna šta je zapravo seksualni odnos, šta znači voditi ljubav i kako postupati prema partneru sa poštovanjem i sa integritetom i poštovati ličnost i telo druge osobe. Sa pornografijom u tako niskom uzrastu i izloženošću takvom sadržaju dolazi kasnije do velikih promena i problema.
Znam nekoliko situacija gde su dečaci bili ti koji su razvili zavisnost od pornografije na internetu. Gledali su zaista skaradne i veoma agresivne snimke i čak su u fizičkom svetu povređivali svoje partnerke jer su oponašali ono što su videli. Jako im je dugo trebalo da shvate da to nije ljubav, da to nije partnerski odnos koji je vredan i da se zapravo radi o t produktu te tolike izloženosti takvoj vrsti sadržaja, gde se ona prihvatala kao normalna stvar.
Devojčice sa druge strane jesu jako emotivne, ali i one neretko prate trendove. Nameću se standardi feminizma koji je generalno u suprotnosti sa ženskom biti , a to je „ja mogu sa svojim telom da radim šta god hoću“. Dobro, ali tu onda zaboravljamo da devojčice moramo da ohrabrimo da pre svega koriste najbitniji deo tela, a to je mozak. Da prvo na njemu treba da rade , a kasnije na svom telu. Treba ih podstaći da se usavršavaju, da uče i da budu zaista vođe ovog društva u punom smislu te reči, a ne da im pričamo da mogu da se tetoviraju, da mogu da menjaju partnere i da je to sve u redu jer ovo je 21. vek, nećemo da živimo u patrijarhatu i td.
Te poruke poprilično utiču na decu, ona ih prihvataju, ali ako im se ne objasni šta zaista znače i koliko mogu biti destruktivne po ličnost, otići ćemo u ekstreme. Društvene mreže između ostalog i jesu ekstremi. Devočice će pogotovo podršku tražiti u tom virtuelnom svetu jer je negde i normalno da žele da budu zaštićene, da negde neko obraća pažnju na njih, da negde neko ima najlepše reči za njih, najbolje komplimente. Neretko se dešava da se razviju emocije koje nisu stvarne. Ono što uvek moram da naglasim, veliki je broj slućajeva da su devojčice ulazile u slobodne komunikacije što sa pedofilima, što sa nekim ko je mnog stariji od njih, što sa dečacima koji nisu imali zle namere i nakon što steknu njihovo poverenje i nakon što one pomisle da su se zaljubile, kada je dolazilo do susreta u fizičkom svetu neretko su se završavale zaista ozbiljnim zloupotrebama devojčica i devojaka.
Kakav svet ostavljamo našoj deci?
JONEV: Treba se ozbiljno zapitati kakav to svet ostavljamo našoj deci, jer sadržaji na internetu i na društvenim mrežama i te kako treba da nas zabrinu. Ovakva virtuelna stvarnost upošte ne izgleda niti blistavo niti bezbedno za našu decu. Stoga uvek apelujemo da ne treba sklanjati pogled. Nekoliko puta sam pomenula da roditelji treba da pričaju.
Kada pričamo o bezbednosti dece i mladih na internetu, to nije bitka samo jednog roditelja i samo jedne porodice, ovo nije samo moja i samo vaša bitka. Ovo je bitka svih nas, jer svako naše dete, ako nije danas na internetu, biće sutra. Sve što možemo da uradimo, svi mi kao pripadnici ovog društva, i mediji, i sistem, i ministarstva, i roditelji, i nastavnici, i zdravstveni sistem, treba zapravo da se borimo svi zajedno. Treba da se svi zajedno edukujemo i da svi zajedno prihvatimo to da moramo da učinimo sve što je do nas, da se naša deca ne bi ubijala, samopovređivala, izlagala neprimerenom sadržaju, da budu bezbedni, da budu dostojanstveni, a to uopšte danas nije lak zadatak.
Daleko smo od toga da neko ima za cilj da roditelje okrivi za bilo šta i to ni jednog trenutka nije bila poenta mog pre svega gostovanja i mog razgovora sa vama. Poenta je da vas ohrabrimo, poenta je da vas osnažimo i da vas podsetimo da vi imate životnu mudrost koju vaša deca nemaju i da ste vi nabolji prijatelj, i roditelj, ali i prijatelj, koji treba da im da krila kada je reč o digitalnom svetu i koji treba da im bude vetar u leđa u slučaju da naiđu na nevolje na internetu.
Između roditeljskog nadzora i prava deteta
PULS: Koliki uticaj i koliki autoritet imaju roditelji da bi pratili sadržaje koje njihova deca posećuju u tom adolescentskom periodu, kada imaju osećaju da su već postali veliki ljudi? Da li bi roditelj trebalo da insistira da zna koje sajtove dete prati ili bi to bilo neki oblik kršenja prava deteta i atak na privatnost mladog čoveka?
JONEV: Poslednjih nekoliko godina postoji toliko struja i toliko pravila kada je reč o školama roditeljstva, tako da su roditelji poprilično zbunjeni. Ipak, nešto što ne sme da nas zbunjuje jeste da smo mi ti koji određujemo granicu ponašanja našoj deci i mi smo ti koji treba da nametnemo disciplinu našoj deci. Da ih učimo odgovornosti. To deca ne mogu da uče sama. Činjenica je da smo mi ti koji određujemo granice i mi smo ti koji treba da radimo sa svojom decom . Da ih učimo odgovornosti, disciplini, njihovom poimanju svesti i to je nešto što ne smemo da zaboravimo.
Na primer, ako ja svom detetu od tri godine ne nametnem određene granice, da se ne penje na sto, da ga puštam da uzima moj telefon kad hoće, zato što sam ja eto „dobra i fina mama“ – pa nisam. Pravim mu kontra uslugu, jer kako ću onda sa četiri, pet godina moći da mu zabranim da se penje na sto ili da diže noge na sto, sa šest, sedam godina da mu otmem telefon, pa kako kada sam mu ja to dozvolila. Tu nema logike, zar ne.
Pravila uvodimo u porodični dom na vreme, sistematično, pažljivo i u saradnji sa detetom. Mi smo ti koji treba to da radimo od malih nogu, od trenutka kada to malo stvorenje uđe u naš život. Isto važi i sa internetom i društvenim mrežama. Te modele treba pratiti.
Roditelji jesu zastrašeni, zato što se ne znalazimo mi svi sa mobilnim telefonima i društvenim mrežama. Nismo mi rasli sa njima, ne poznajemo ih i nije nam to poznati teren. Međutim, to ne treba da bude razlog da ne treba da nas zanima. I uvek kažem roditeljima: „Vi ne morate da znate 48 Tik tok izazova koji vaše dete mogu da povrede, dovoljno je da postoje Tik tok izazovi koji vaše dete mogu da povrede i da o tome pričate sa svojom decom“.
Postoji veliki broj aplikacija roditeljske kontrole i ja ih preporučujem roditeljima. Ukoliko roditelj proceni da nema toliko dobru, jaku saradnju sa svojim detetom. Ukoliko roditelj proceni da ne postoji drugi način i da ne može da svoje dete ograniči, da ga usmeri. Ukoliko roditelj proceni da dete nema poverenja u njega, prvo to nagalašavam, pa onda obrnuto, da mi nemamo poverenja u svoje dete. Onda te opcije roditeljske kontrole mogu donekle da nam pomognu. Postoje one koje filtrirraju sadržaje, postoje one koje nama šalju obaveštenja na naše telefone šta dete radi , postoji mogućnost ograničenja određenih sajtova, da se ograniči vreme koje će dete provesti na mobilnom telefonu ili na nekoj društvenoj mreži, ukoliko se skine neka aplikacija roditelj dobija obaveštenje o tome i slično. Tih aplikacija ima mnogo na tržištu, neke su veoma skupe, neke su jeftine, neke su besplatne, to je već na roditelju da izabere koja mu najviše odgovara. Međutim,moram da naglasim jednu stvar. I da instalirate pet aplikacija roditeljske kontrole, ni jedna od njih neće vašem detetu bristi suze u tri, četiri sata ujutru zato što je dete žrtva internet nasilja. Zato je bitno da pričate i da slušate svoje dete i ono što smo pomenuli, da prepoznate vidite znake do kojih dolazi u ponašanju vašeg deteta.
Promena ponašanje nikad ne dolazi tek tako. Nešto se dešava sa vašim detetom i vi morate biti tu i morate da intervenišete. Tako da je moj savet razgovor, slušanje. Pričaće vam mnogi o privatnosti dece na internetu. Da, treba da postoji. Da se setimo našeg vremena, mi smo stavljali papire na naše sobe „zabranjen ulaz“ i tome slično, nadajuči se da će mo na taj način držati roditelje od naše sobe, naravno da nisu, ali je suština da smo se svi mi borili da imamo neki svoj kutak, neki svoj mir sa kojim roditelji nemaju veze. Isto će raditi i vaša deca. Nijedno dete neće blagonaklono gledati na to da postoje softveri koji ga špijuniraju ili ga nadziru ili eto ugrožavaju njegovu privatnost. Ali ako vi procenite da ne postoji alat koji će vam bolje pomoći , onda treba da razmislite o aplikacijama roditeljske kontrole.
Preuzimanje i objavljivanje vesti, fotografija i audio/video materijala u produkciji RTV Puls nije dozvoljeno bez saglasnosti autora i navođenja izvora.
